Inhalacione povrede toplotom (opekotine nastale udisanjem toplog vazduha)

Inhalacione povrede nastaju pri eksplo­zijama ili požaru kada se oslobađaju dim i štetni gasovi koje pacijent udiše jer se na­lazi u zatvorenom prostoru. Zato je veoma važno anamnestički doći do podatka gde se nesreća dogodila, pri čemu treba imati u vidu da i automehaničarski kanal može predstavljati zatvoreni prostor, dok požar u nekoj prostranoj hali, gde postoji moguć­nost cirkulacije vazduha, ne mora to da bude.

Opaljene nosne dlake i garav sputum ukazuju na mogućnost inhalacione povre­de i zahtevaju pažljivo praćenje stanja po­vredenog i dodatna ispitivanja, bez obzira na veličinu kožnih ozleda koje mogu biti beznačajne.

Štetna dejstva pri inhalacionim povreda­ma manifestuju se dvostrano – trovanjem ugljen-monoksidom i dejstvom udahnutog dima. Same termičke ozlede respiratornog trakta su izuzetno retke, jer se vreo va-zduh prolazeći kroz disajne puteve hladi, tako da su mogućnosti oštećenja alveola ovim načinom male, odnosno ako se tako nešto dogodi povreda je smrtonosna. Da­leko češća je slika prividno dobrog stanja pacijenta, koje se postepeno u toku 12 do 24 sata pogoršava sa smrtnim ishodom, ako se ne reaguje adekvatno i na vreme.

Trovanje ugljen-monoksidom faktički vodi anoksiji tkiva, jer ugljen-monoksid ima oko 200 puta veći afinitet za vezivanje sa hemoglobinom od kiseonika, tako da se formira karboksihemoglobin koji onemo­gućava transport kiseonika krvnim ćelija­ma. Manifestacije se, zavisno od procenta karboksihemoglobina u krvi, kreću od gla­vobolje, muke, preko dezorijentisanosti do kome i smrti. Terapija se sastoji od udisa­nja 100% kiseonika, a po potrebi i hiper-barične komore. Pored ugljen-dioksida, drugi štetni gasovi koji se razvijaju pri sa­gorevanju, naročito plastičnih materija, je­su cijanid, sumpor-dioksid, amonijak, pa čak i fozgen. Oni deluju direktno na alve­olarni epitel u smislu hemijske ozlede.

Dim se sastoji od partikula koji se nala­ze u srneći u vazduhu. Po udisanju, deo tih partikula dospeva do alveola, gde oni ko­ji su hidrosolubilni bivaju rastvoreni i tako-đe deluju kao hemijski aktivne supstance na alveolarni epitel.

Terapija je komplikovana i zahteva lavažu i aspiraciju alveolarnog sadržaja, kao i udisanje 100% kiseonika, primenu hiperba-rične komore i stalnu kontrolu unutrašnje sredine.