Osteoporoza

Osteoporoza predstavlja sistemsko oboljenje skeleta koje se karakteriše smanjenom koštanom masom i poremećajem mikroarhitekture koštanog tkiva, zbog čega kosti postaju fragilne i podložne frakturama. Za nastanak osteoporoze bitno je kolika je maksimalna koštana masa pre menopauze, kao i brizina kojom se smanjuje koštana masa posle menopauze. Ovi procesi su kontrolisani genetskim, nutritivnim i hormonskim faktorima, a izvestan utkaj ima i životno okruženje.

Maksimum koštane mase postiže se između 20. i 30. godine života. U to vreme aktivnost osteoklasta i osteoblasta je uravnotežena. U petoj deceniji života dolazi do smanjenja koštane mase, sa godišnjim gubitkom koji se kreće od 0,3-0,5%. Posle menopauze proces se ubrzava na 2% godišnje, što je karakteristično za sledećih desetak godina, da bi se stabilizovao na 1% godišnje u

periodu od 65.-70. godine života. Smatra se da tokom života žena izgubi oko polovinu spon-giozne kosti i trećinu kortikalne kosti.

Pad estrogena u menopauzi uzrokuje pojačan intenzitet remodeliranja kosti, menjajuđ aktivnost osteoblasta, a naročito osteklasta. Smanjenje koštane mase nastaje kao posledica dve komponente. Prva dovodi do eksponencijalnog smanjenja koštane mase, estrogen je zavisna i, prema tome, karaketristična za postmenopauzu, a druga je zavisna isključivo od godina života, dovodeći do linearnog smanjenja koštane mase. Gubitak koštane mase uslovljen nedostatkom estrogena vodi u osteoporozu tipa I, koja se karakteriše gubitkom spongioznog koštanog tkiva i frakturama spongiozne kosti (pršljenovi). Osteoporoza, uslovljena godinama života, rezultat je smanjenja aktivnosti osteoblasta. To je osteoporoza tipa U, ili senilna osteoporoza, za koju je karakteristično smanjenje trabekula i gubitak kortikalnog koštanog tkiva. Ona stvara predispoziciju za frakturu i spongiozne i kortikalne kosti.

Klinička procena rizika od osteoporoze

Simptomatske frakture su nažalost često prvi znak osteoporoze. Međutim, neki anamnestički podaci i klinički znaci mogu pomoći u proceni rizika; od nastanka postmenopauzalne osteoporoze. Anamnestički podaci koji ukazuju na povećan rizik od osteoporoze su pre svega prevre-mena menopauza, zatim pozitivna porodična anamneza o postojanju postemenopauzalnih fraktura, pušenje, konzumiranje alkohola, neadekvatan unos vitamina D, hrana deficitarna kalcijumom i smanjeno kretanje. Klinički znaci koji ukazuju na povećan rizik od osteoporoze su nizak indeks telesne mase (BMI), tanka koža, bol u krstima, smanjenje telesne visine i frakture. Hipertireoidizam, hiperparatireoidizam i dugotrajno uzimanje kortikosteroida mogu ubrzati gubitak koštane mase.

Merenje koštane gustine

Merenje koštane gustine, ih BMD^JS, nam daje informaciju o biofizičkom, odnosno statičkom stanju kostiju. Sa druge strane, biohemijski mark-eri su indikatori nivoa koštane izmene, pa otuda reflektuju funkcionalnu aktivnost koštanog tkiva.

Merenje koštane gustine se može izvesti pomoću nekoliko biofizičkih metoda, kao što su pojedinačna i dvostruka fotonska absorp-ciometrija, dvostruka absorpciometrija X-zraka, kvantitativna kompjuterizovana tomografija i ultrazvuk. Merenje se vrši na mestima najvećeg rizika od fraktura, dakle na lumbalnoj kičmi, vratu, butnoj kosti i ručnom zglobu.

Rezultat dobijen bilo kojim od ovih metoda može da se iskaže kao procenat od referentne vrednosti. Danas je najviše u upotrebi T-skor. On predstavlja standardnu devijaciju odstupanja od maksimalne koštane gustine koju ženska osoba može postići između 20. i 30. godine života

Merenje koštane gustine je važan test za pro-cenu stanja koštanog tkiva i utvrđivanje individualnog rizika od frakture. Ukoliko je izmerena koštana masa za 1 SD manja od referentne vrednosti, rizik od fraktura se povećava za 2-3 puta. Ponavljana merenja su neophodna da bi se utvrdilo funkcionalno stanje i odgovor na pri-menjenu terapiju.