Pneumokokna pneumonija

Pneumonija koju izaziva streptokok pneu­monije (Streptococcus pneumoniae), je i dalje najčešća vanbolnički stečena pneumonija.

S obzirom da se ovaj mikroorganizam ranije zvao pneumokok, ova vrsta pneumonije se i dalje nazi­va pneumokokna pneumonija. Najveći broj obolevanja je tokom zime, najčešće u nastavku infek­cije izazvane virusom influence (grip).

Kako se postavlja dijagnoza?

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, fizikalnog nalaza i rendgenografskog nalaza, a potvrđuje bakteriološkim pregledom sputuma, dokazivanjem S.pneumonije ili njegovih antigena u pleuralnoj tečnosti, krvi (hemkulture), tkivu pluća ili transtrahealnom aspiratu.

Rendgenografijom grudnog koša se tokom prvih sati bolesti ne mogu videti senke koje pred­stavljaju kondenzaciju plućnog parenhima, ili su one minimalne. Tokom narednih dana infiltrati, odnosno senke se pojačavaju. Za pneumokoknu pneumoniju je karakteristična tvrda senka koja je ograničena na jedan lobus (lobarna pneumonija).

Bakteriološkim pregledom sputuma dobijamo dragocene podatke, mada se ne možemo u potpunosti osloniti ni na pozitivan ni na negati­van nalaz. Kultura transtrahealnog aspirata daje pouzdanije rezultate, ali je to agresivna metoda i retko se primenjuje.

Sedimentacija eritrocita je ubrzana, nalazi se leukocitoza sa predominacijom neutrofilnih granulocita i skretanjem ulevo, a reaktanti akut­nog zapalienja su pozitivni. Pregledom gasova arterijske krvi mogu se naći hipoksemija (slabija difuzija kiseonika) i respiratorna alkaloza (nasta­la zbog hiperventilacije).

Kako se leči pneumokokna pneumonija?

S obzirom da je S.pneumonije u različitoj meri rezistentan na penicilin, što varira u zavisnosti od geografskog područja, pri zapo­činjanju terapije neophodno je znati kolika mu je osetljivost na datom terenu. Ukoliko ne postoji opasnost od rezistencije, lekovi izbora su peni­cilin, cefalosporini i makrolidi, a zamena je vankomicin, a u slučaju da postoji opasnost od rezistencije (deca, imunosuprimirani, bolesnici na dugotrajnoj antibiotskoj terapiji, putnici u međunarodnom saobraćaju) lek izbora je vankomicin a zamena cefalosporini.

U poslednje vreme sve važnije mesto u terapi­ji zauzimaju antipneumokokni kinoloni, najviše jer se jednim lekom obuhvataju Gram-pozitivni, Gram-negativni i atipični patogeni jer je dozira­nje jednostavno i jer se veće koncentracije nalaze na mestima infekcije nego u serumu. Za lečenje pneumonije izazvane rezistentnim sojem pneumokoka, preporučuju se antipneumokokni kinoloni, vankomicin i klindamicin.

Simptomatska terapija je od ogromnog značaja i podrazumeva ležanje u krevetu, laku kašastu hranu, unos dovoljne količine tečnosti, analgetike, acüpiretíke i kiseoník u slučaju hipoksemije, uz praćenje koncentracija gasova u arterijskoj krvi. 

Opšte stanje se popravlja relativno brzo u odnosu’ na rendgenoloski nalaz, naročito kod bolesnika koji boluju od hroničnog plućnog obo­ljenja. Ukoliko se infiltrat održavaju duže od 6 nedelja potrebno je razmotriti tuberkuloznu etiologiju bolesti