Kako se postavlja dijagnoza varičele

Dijagnoza varičele je klinička dijagnoza. Pri prvom naletu ospe, kada je sva ospa u istom stadi­jumu razvoja, mogu se razmatrati neki virusni ili alergijski egzantemi, ali kada ospa poprimi karak­teristični polimorfizam, dijagnoza se sama nameće.

U toku epidemija variole, najveći problem je bio napraviti razliku između variole i varičele, o čemu danas i ne mislimo s obzirom da je variola iskorenjena.

Danas treba misliti na alergijsku vezikuloznu ospu, ospe od uboda insekata, dis­eminovani herpes simpleks, a u Severnoj Americi na rikecijske boginje, bolest “usta, šaka i stopala” kao i na bulozni dermatitis. Diseminovani herpes zoster lako se razlikuje od varičele jer ima promene karakteristične za zoster, uz pojedinačne razbacane vezikule.

Dijagnoza je teža kod imunokompromitovanih osoba, naročito ako se razvije progresivni oblik varičele ili zostera. Modifikovani oblici bolesti se vide posle pasivne ili aktivne imunizacije, kada je dijagnozu moguće napraviti jedino uz pomoć laboratorijskih metoda

U osnovnim laboratorijskim nalazima nema velikih odstupanja, sedimentacija eritrocita je ubrzana i  postoji  linfocitoza.

Mada su razvijene mnoge metode za dokazi­vanje antitela i antigena koji se stvaraju u toku VZV infekcije, veoma su retki momenti kada nam je potrebna pomoć tih metoda.

Kod varičele virus se može izolovati iz vezikula, iz brisa guše, mokraće ili iz krvi tokom akutnog stadjjuma  bolesti.

Serološkim metodama (imunofluorescentna metoda i ELISA test) nalaze se antitela u IgM klasi u akutnom stadijumu bolesti, ili se dokazuje četvorostruki porast titra antitela u parnim serumima (ELISA IgG ili reakcija vezi­vanja komplementa), od kojih je prvi uzet rano u akutnom stadijumu bolesti, a drugi oko 2 nedelje kasnije.

Lančanom reakcijom polimeraze (PCR metodom) dokazuje se prisustvo virusne DNK.

Dijagnoza herpes zostera je isključivo klinička dijagnoza, sem u slučaju “herpes sine herpete”, kada se dijagnoza može postaviti jedino sero­loškim putem.