Šta je toksoplazmoza (toxoplasma gondii-toksoplazma)?

Toksoplazmoza je antropozoonoza čiji je uzročnik protozoa Toxoplasma gondii. Sa kliničkog aspekta izučava se kao stečena infekcija kod zdravih, odnosno imunokompetentnih osoba, zatim kao stečena ili reaktivirana infekcija kod osoba oštećenog imuniteta (imunodeficijentnih) i kao kongenitalna, odnosno intrauterina infekcija. Klinički značaj ima i okularna tokso­plazmoza (očna).

Uzročnk toksoplazmoze je proto­zoa Toxoplasma gondii iz roda Coccidia, a postoji kao jedan “species” (T. gondi spp.). Svi sojevi su antigeno slični. Postoje najmanje tri oblika ovog parazita.

Toksoplazmoza je veoma raširena bolest. Manje je česta u područjima sa hladnom klimom. Razvojni ciklus parazita se odvija najčešće u epitelijalnim ćelijama tankog creva mačke. Mogu biti inficirane i druge životinje, a čovek se često uključuje u epidemiološki zatvoreni krug. Infektivni oblici parazita (oociste)  izbacuju se iz domaćina izmetom u spoljnu sred­inu. Infekcija počinje unosom cista hranom koja je kontaminirana. Moguća je i infekcija ingestijom zaraženog, termički neobrađenog mesa i dru­gih namirnica životinjskog porekla. Kod intra­uterine toksoplazmoze infekcija se dešava preko krvi trudnice koja je obolela od primarne infekci­je toksoplazmom. Redi put infekcije je u labora­torijskim uslovima, putem instrumenata koji su kontaminirani oocistama parazita, a.retko i drugim oblicima. Od toksoplazmoze mogu obo-leti osobe oba pola, podjednako često i u svim uzrastima. Serološka ispitivanja krvi na tokso-plazmu u SAD, Evropi i kod nas, pokazala su da 20-70% osoba ima antitela na antigene tokso­plazme a da nema sigurne podatke o klinički ispoljenoj bolesti. Kod osoba sa imunodeficijencijom (npr. AIDS), toksoplazmoza može nastati kao novostečena infekcija, ali se češće radi o reaktivaciji postojeće, latentne ili perzistentne infekcije.

Kako se manifestuje toksoplazmoza?

Toksoplazmoza se izučava u četiri klinička oblika

• stečena toksoplazmoza u imunokompetentnih osoba
• stečena ili reaktivirana infekcija kod imunodeficijentnih osoba
• kongenitalna toksoplazmoza (intrauterina infekcija)
• okularna toksoplazmoza (stečeni ili, češće, kongenitalni oblik)

Stečena toksoplazmoza kod imunokompetentnih osoba. je najčešći klinički oblik ove bolesti. U približno 80% slučajeva protiče gotovo neprimetno – asimptomatski. Uobičajen klinički nalaz je otok grupe, najčešće vratnih i to dubokih limfnih čvorova. Limfni čvorovi su blago, ili umereno otečeni, ne gnoje, nisu bolni i nisu međusobno srasli. Pridružene smetnje mogu biti povišena temperatura, malaksalost, noćno znojenje, mišićni bolovi i gušobolja, ali su blage. Ponekad su prisutni i makulopapulozna ospa, splenomegalija (uvećanje slezine), miokarditis i pneumonitis. U krvi, prateći nalaz može biti limfocitoza sa atipičnim limfocitima. Horioretinitis je redak kod ovog oblika. Hepatitis može biti takođe blag.

Inače, ovaj klinički oblik ima evoluciju od neko­liko meseci ili godina i prolazi spontano. Smrtni ishod je redak i može biti posledica teškog miokarditisa ili pneumonitisa.

Stečena toksoplazmoza kod osoba sa imunodefictjencijom. Osobe koje imaju urođe­nu ili stečenu imunodeficijenciju, bez obzira na njeno poreklo, najčešće imaju težak klinički tok toksoplazmoze, bilo da se radi o novostečenoj ili reaktiviranoj infekciji. Osobe sa malignim limfomima, leukemijama, sistemskim bolestima vezivnog tkiva, osobe koje zbog neke bolesti primaju imunosupresivne lekove ili su pod terapijom zračenjem, a naročito osobe obolele od AIDS-a, veoma su osetljive na infekciju toksoplazmom. Kod ovih osoba toksoplazmoza najčešće protiče kao infekcija CNS-a (encefalitis, meningoencefalitis difuznog tipa ili multifokalna žarična infekcija).

Težini bolesti i lošem ishodu mogu doprineti miokarditis, pneumoniiis ili miozitis. Kod infek­cija u CNS-u, cerebrospinalna tečnost ima bistar izgled, u njoj je povećan broj mononuklearnih ćelija, a povišen je i nivo proteina. Pregled endokranijuma (lobanja) kompjuterizovanom tomografijom, ili magnetnom rezonancom pokazuje različite oblike promena izgleda i gustine nervnog tkiva, fokalnog ili difuznog tipa.

Kongenitalna (urodjena) toksoplazmoza. Primoinfekcija trudnice u toku prvih meseci trudnoće može dovesti do teških oštećenja ploda ili njego­vog uginuća, a čest je i prekid trudnoće. Prelaz parazita iz krvotoka trudnice u krvotok ploda kroz placentu dovodi do infekcije ovog organa i embrionalnih tkiva. Evolucija infekcije ploda u daljem toku, može se odvijati kroz parazitemiju (prisustvo prazita u krvi), encefalomijelitis i evolutivne sekvele (posledice). Pored uginuća ploda i prekida trudnoće, toksoplazmoza ploda može imati i teške posledice po novorođe­no dete, i u daljem životu mogu nastati različite nenormalnosti. Najčešće su horioretinitis, oštećenje vida, lezije kranijalnih nerava, endokranijalne kalcifikacije i, uporedo, hronični ence­falitis. Od drugih manifestacija bolesti, moguće su trombocitopenija, ospa, žutica itd. Parazitološkim pregledima embrionalnih tkiva lako se može dokazati T. gondii. U dece i odraslih sa kongenitalnom toksoplazmozom moguće je dokazati prisustvo cista u raznim tkivima, a u limfnim čvorovima i trofozoite.

Okularna toksoplazmoza. Ovo je jedna od čestih manifestacija kongenitalne, i redak nalaz kod stečene toksoplazmoze. U osnovi bolesti prisutan je progresivni nekrotizirajući retinitis (zapaljenje mrežnjače) sa zahvatanjem žute mrlje, što dovodi do oštećenja vida, sve do slepila. Najčešće se ispoljava u drugoj i trećoj deceniji života ili već na rođenju. Kongenitalni horioretinitis je obostran, dok je kod stečene toksoplazmoze uglavnom jednostran.

Komplikacije se najčešće odnose na kon­genitalnu toksoplazmozu , i to upravo okularnu formu. U ostalim kliničkim oblicima bolesti, komplikacije su izmešane sa kliničkim manifesta­cijama, tako da je teško razlikovati šta su komplikacije, a šta očekivani nalaz u ovoj bolesti. Kod osoba sa imunodeficijencijom, toksoplazmoza protiče kao teška i progresivna infekcija.

Kako se postavlja dijagnoza toksoplazmoze?

Epidemiološki podaci i klinička slika bolesti nisu dovoljno pouzdani za dijagnozu,

Postoji više metoda za dokazivanje T. gondii. Uzeti materijali se mogu pregledati na jedan od sledećih načina: bojenjem (Gimsa), kultivisanjem (pileći embrion), inokulacijom osetljivoj životinji (beli miš, hrčak npr.). U praksi se dijagnoza bolesti najčešće potvrđuje testovima, od kojih je Sabin-Feldmanov najpoznatiji, a radi se o testu lize T.gondii (dye test).

Bolesti koje mogu ličiti na toksoplazmozu su brojne. To su najčešće bolesti koje u svojoj kliničkoj slici imaju uvećanje limfnih čvorova. U diferencijalno dijagnostički odnos najčešće se stavljaju: infektivna mononukleoza, citomegalovirusna infekcija, bolest ogrebo­tine mačke, adenoviroze, angine sa pratećim otokom limfnih čvorova, reaktivni limfadenitis kod lokalnih piogenih infekcija, a retko i metastaze malignih tumora, sarkoidoza, tularemija, limfomi i dr. Kod stečene toksoplazmoze sa zahvatanjem više sistema ili organa, diferenciranje se može odnositi i na pneumonitis, miokarditis, hepatitis ali i na nejasna febrilna stanja (stanja sa povišenom telesnom temperaturom).

Kako se leči toksoplazmooza?

Asimptomatski, odnosno blagi klinički oblici toksoplazmoze (približno 80% slučajeva) kod imunokompetentnih (zdravih) osoba nije ni potrebno lečiti, izuzev ako su pridružene manifestacije kao što su pneumonitis, miokarditis ili izražen limfadenitis.

Kod osoba koje imaju imunodeficijenciju (npr. AIDS) i tok­soplazmozu, lečenje je neophodno zbog progresi­je bolesti (videti o lečenju toksoplazmoze u poglavlju o HIV infekciji i AIDS-u). Ako je lečenje toksoplazmoze indikovano, ono se može sprovesti lekovima koji deluju na T.gondii.

Kod izraženog limfadenitisa u primoinfekciji, tok bolesti može biti ublažen ili skraćen lekovima iz grupe makrolida (roksitromicin, spiromicin i dr.) u toku 2-3 nedelje. U ostalim slučajevima lečenje se sprovodi pirimetaminom 1 mg/kg telesne teži­ne/24 č u toku 15 dana, a potom 0,5 mg/kg telesne težine/24 č još 15 dana, u kombinaciji (istovre­meno) sa sulfadiazinom 100 mg /kg/24 č u dve doze. Umesto ovog leka može se koristiti trimetoprim-sulfametoksazol u toku 20 dana. U toku ovog lečenja primenjuje se istovremeno i folinska kiselina.

Za lečenje toksoplazmoze trudnica najčešće se primenjuje rovamicin, 3,0 g/24 č i to u toku cele trudnoće, sa kraćim pauzama. Za lečenje toksoplaz­moze novorođenčeta takođe se primenjuje rova­micin 0,1 g/24 č u toku 2-3 meseca, a zatim se tečenje nastavlja kombinacijom pirimetamina i sulfadiazina sa folinskom kiselinom, u dozama primerenim telesnoj težini, u trajanju od mesec dana. Posle toga se lečenje nastavlja rovamicinom, sve do izlečenja, uz povremene pauze. Ako postoji i horioretinitis, u lečenju se primenjuju i kortikosteroidi.

Mere prevencije su najvažnije za trudnice koje još nisu imale toksoplazmozu, što se dokazuje serološkim testovima i za osobe sa imunodeficijencijom. Trebalo bi konzumirati samo termički obrađenu hranu, ako je ona životinjskog porekla (meso, jaja npr.) i izbegavati kontakt sa izlučevinama mačke (feces) koja je kod nas najčešći izvor infekcije (oocista) i drugih životinja. Trudni­cama, naročito onima koje su imale spontane prekide trudnoće, treba odrediti imunološki status prema T.gondii i pratiti ga u toku trudnoće. Ovo isto važi i za osobe koje su u pripremi za trans­plantaciju organa. Postoje i vakcine za životinje protiv T.gondii, a u pripremi su i vakcine za prevenciju toksoplazmoze kod ljudi.