Mladeži oka (nevusi oka)

Nevusi vežnjače su česti. Reč je o urođenim promena­ma spore evolucije koje naj­češće postaju makroskopski vidljive i bivaju primećene u detinjstvu. Javljaju se na bul­barnoj vežnjači, često na samom limbusu rožnjače , ali i na pliki i na

Nevusi vežnjače su česti. Retko postoje medicinske indikacije za njihovo lečenje. U rukama stručn­jaka, ekscizija je laka i bezbedna. 

Ekscizije tumora vežnjače savetno je raditi hospitalno, u visoko speci-jalizovanim ustanovama.

Stečene hiperpigmentacije vežn­jače (PSM) su dosta česte. Lečenje najčešće nije ni potrebno ni pre­poručljivo.Nevusi u predelu tarzalne vežnjače i u forniksima toliko su retki da svaku pigmentovanu prame­nu na tim mestima treba smatrati za maligni mela-nom, dok se ne dokaže suprotno. Nevusi su benigne lezije koje ne ugrožavaju ni oko ni bolesnika, pa bi medi­cinske indikacije za njihovo uklanjanje, pogotovu kod dece, trebalo da budu svedene na retke slučajeve. Sa druge strane, pažljivo mikro-hirurško uklanjanje nevusa vežnjače najčešće je tehnički jednosta­vno, bezbedno i bez posledica. Zato imamo pravo da značajno proši­rimo indikacije. Danas, uz obaveznu napomenu da je reč o benignoj i bezopasnoj promeni, posle izvesnog kliničkog praćenja najčešće treba prihvatiti i nemedicinske razloge za eksciziju – vidljivost i upadljivost lezije, estetske primedbe, smetnje prilikom pokušaja nošenja kontaktnih sočiva, pa čak i (neopravdan) strah roditelja ili nadležnog lekara. Ekscizija mora da bude znalački izvedena od strane stručnja­ka (hospitalno, u opštoj anesteziji, iskusan hirurg, pod operacionim mikroskopom), a trebalo bi da se završi i bez vidljivog ožiljka na vež-njači. Histološka provera posle hirurškog uklanjanja je obavezna. Nevuse vežnjače ne treba lečiti konzervativno – medikamentozna terapija ne pomaže (a može da škodi oku) a eventualno uklanjanje nevusa alternativnim metodima (laser ili sl) nema prednosti, ali se zato gubi mogućnost histološke provere.

Melanoza vežnjače (Primarna stečena melanoza, PSM) je rela­tivno česta pojava. Reč je o poljima hiperpigmentacije u nivou epi-tela vežnjače, bez prominencije kao kod nevusa, koja se jav­ljaju kod odraslih ljudi, sa tendencijom polaganog širenja u toku života, po pravilu na vežnjači jednog oka. Subjektivnih tegoba nema. Hiperpigmentovana polja su obično upadljiva na beloj podlozi koju čini sklera i dobro se vide makro-skopski. Upadljivost promene, sporo napredovanje i estetski problemi najčešće su raz­log za dolazak kod lekara. Primarna stečena melanoza vežnjače je benigna intraepitelna promena koja se karakteriše viškom mela-nocita u odnosu na druga područja vežnjače kod iste osobe. Najčešće, nema medicinskih indikacija za lečenje. Hirurško ukla­njanje iz estetskih razloga nije za preporuku jer je promena pro­gresivna, a zahvaćena povr­šina obično značajna, pa je rizik od ožiljka posle eksci­zije – veliki. U izvesnom broju slučajeva, posle dugog perioda mirovanja i spore progresije, benigna melano­za vežnjače može da pokaže znake do tada neuobičajene

aktivnosti: stepen pigmentacije i prostranstvo lezije počnu brzo da napreduju, vežnjača postane iritirana, hiperemična, mogu da se jave subjektivne tegobe. To su klinički znaci koji ukazuju na mogućnost malignizacije. Do ovakvih promena dolazi po pravilu kod starijih i starih ljudi. Ovakva premaligna forma melanoze koja se histološki odlikuje različitim stepenom ćelijske atipije (što se utvrđuje putem biopsije), zove se PSM sa atipijom i vremenom često prelazi u maligni melanom. U ovakvim slučajevima neopho­dno je energičnoj uporno lečenje na vreme: hirurški – ekscizijom zahvaćenih delova vežnjače, kriokoagulacijom i lokalnom prime-nom citostatika (mitomycin C). Terapiju ovakve vrste i kasnije kon­trole lečenih bolesnika svakako treba sprovoditi isključivo u usta­novama specijalizovanim za lečenje tumora oka.

Primarnu stečenu melanozu vežnjače treba razlikovati od kon-stitucionalnih ili rasnih hiperpigmentacija, koje se često viđaju, poglavito u području uz limbus. Uvek su bilateralne, urođene, neprogresivne i bez kliničkog su značaja. Postoje i sekundarne melanoze vežnjače (M. Adisoni, hiperpigmentacije u trudnoći, lokalna primena izvesnih lekova itd), koje takođe ne treba da se lece. Okularna ili okuloder-malna melanocitoza (Naevus Otta) je urođena hiperpig­mentacija jednog oka (najče­šće i okolne kože) koja se odlikuje ekscesivnim viškom melanocita u području uvee, sklere, orbite (i kože perior-bitalno). Ne može da se leci. Makroskopski je vidljiva heterohromija (značajno tamnija jedna dužica), a najupadljivije hiperpigmentacije se nalaze subkonjunktivalno u episkleri, tako da je vežnjača praktično jedino pošteđeno područje.

Maligni melanom vežnjače je drugi po učestalosti među malignim tumorima na ovom terenu, odmah posle skvamo-celularnog karcinoma. Može da se razvije iz PSM sa atipijom, nešto rede iz prethodno postojećeg nevusa vežnjače, a u preostalim slu­čajevima razvija se de novo, na prethodno zdravoj vežnjači. 

Maligni melanom vežnjače je redak ali opasan tumor. Širi se limfogeno do područnih limfnih čvorova, a odatle i lim­fogeno i hematogeno. Terapija izbora je hirurška ekscizi-ja na vreme.

To je bolest odraslih, najčešće starih ljudi. 

Melanoma malignum conjunctivae. Lokalizacija na bul-barnoj vežnjači je najčešća, melanom u predelu plike ili karunkule je čest, a lokalizacija u predelu forniksa ili tarzusa uvek je visoko sugestivna na melanom, s obzirom da su bénigne pig-mentne promené na tim mestima ekstremno retke. 

Širi se per continuitatem, ali i limfnim putem u regionalne limfne čvorove, a odatle dalje i limfogeno i hematogeno. Veličina lezije na početku lečenja je od bitnog prognostičkog zna­čaja, pri čemu je debljina tumora najvažnija: tumori debljine preko 0.8mm imaju znatno lošiju prognozu. Od ključnog je značaja da bolest otkrijemo i lečimo dok je tumor mali. Terapija izbora je dovoljno široka hirurška ekscizija, a kriokoagulacija okoline i lokal­na primena citostatfka (mitomycin C) mogu da budu od koristi.