Cervikalna (vratna) diskus hernija

Dva najčešća oboljenja cervikalne kič­me su diskus hernija i spondiloza. U nji­hovoj osnovi se nalaze degenerativne pro-mene koje su u suštini iste kao kod lumbalne diskus hernije. Uloga traume u samom degenerativnom procesu i nastan­ku diskus hernije nije jasna, mada se u većini slučajeva sreću ponavljane epizode blage traume.

Cervikalne diskus hernije se u oko 90% slučajeva viđaju u nivoima C6-C7 i C5-C6, i to u nivou C6-C7 u oko 70% slučajeva, a u nivou C5-C6 u oko 20% slučajeva. Iako cervikalni diskus nije izložen istom optere­ćenju kao lumbalni, velika pokretljivost cervikalne kičme sa izraženim degenerativ-nim promenama daje isti vrh incidence di­skus hernije u petoj deceniji života. 

Klinička slika

Simptomi kod cervikalne diskus hernije mogu nastati naglo, obično u snu usled torzije vrata pri okretanju, ili postepeno. Osnovni simptomi su:

1. cervikalni bol, čija je osnovna karakteri­stika da se pojačava pri ekstenziji vrata,
2. interskapularni diskogeni bol,

3.radikularni simptomi – bol i neurološki deficit,

1. znaci medularne kompresije, tj. cervi­kalne mijelopatije.

Za cervikalnu radikularnu kompresiju in­dikativni su:

1. Spurling test, tj. pritisak na verteks sa sa­vijanjem glave na bolnu stranu čime se provociraju tegobe,
2. aksijalna manuelna trakcija od 10 do 15 kilograma u ležećem položju čime se uklanja bol,

3- abdukcija ramena sa podizanjem šake iznad glave čime se takođe uklanja bol.

Cervikalna mijelopatija

Cervikalna mijelopatija nastaje kao re­zultat kompresije uzrokovane suženjem spinalnog kanala. Mijelopatija je posledica direktne kompresije i ishemije zbog kom­presije i opstrukcije malih krvnih sudova u kičmenoj moždini ili kompresije hraneće radikularne arterije u intervertebralnom otvoru.

Simptomatologija cervikalne mijelo­patije obično sporo napreduje, mada nije neuobičajeno da dođe do naglog po­goršanja, naročito posle povrede. Najče­šći inicijalni simptom je motorna slabost spastičnog tipa koja zahvata donje ekstre­mitete. 

Diferencijalna dijagnoza

U diferencijalnoj dijagnostici cervikal-nih degenerativnih oboljenja najčešće tre­ba imati u vidu: (1) spinalne tumore koji imaju dužu progresiju simptoma, naglašen motorni deficit i manje izražen bolni sin­drom, (2) tumore brahijalnog pleksusa i sindrom torakalne aperture kod kojih bol i parestezije nemaju radikularnu distribu­ciju i ne izazivaju ih pokreti vrata već kom­presija na brahijalni pleksus i (3) sindrom karpalnog i kubitalnog kanala sa bolovima u senzitivnoj distribuciji odgovarajućih ne-rava koji se mogu širiti naviše, ali retko do­sežu rame i nikad se ne šire do lopatice i grudi i koje ne izazivaju pokreti vrata već perkusija mesta kompresije.

Dijagnostika

Osnovne radiografske dijagnostičke me­tode SU:

1. nativne radiografije,
2. cervikalna mijelografija,
3. CT sa intratekalnim davanjem male ko­ličine kontrasta čime se dobro prikazu­je kompresija na korenove,
4. magnetna rezonanca, koja je danas su­verena metoda. 

Nativne radiografije prikazuju:

1. suženje intervertebralnog prostora,
   1. osteofite koji ulaze u spinalni kanal ili intervertebralne otvore,
   2. suženje anteriorno-posteriornog dija-metra na manje od 11 mm kod hronič-nog toka bolesti,
   3. nestabilnost kičme, subluksacija veća od 3,5 mm je patološki nalaz, 

1. degeneracija apofizealnih zglobova,
2. gubitak prirodne lordoze
3. smanjene mobilnosti na mestu fuzije uz njeno povećanje na susednim nivoima.

Magnetna rezonanca u poredenju sa ostalim dijagnostičkim metodama direkt­no prikazuje neuralne strukture i daje više detalja mekih tkiva. Pored toga, ona prika­zuje cervikalni kanal u sagitalnoj i aksijal-noj projekciji, omogućava razlikovanje di-skus hernije od osteofita i procenu stepena kompresije na koren. 

Terapija

Terapija cervikalne diskus hernije je u većini slučajeva konzervativna. Cilj terapi­je je uklanjanje simptoma, a pre svega bo­lova, što se postiže u preko 95% slučajeva diskalne cervikalne radikulopatije. Ovo se može postići mirovanjem, nošenjem čvr­stog okovratnika, ili intermitentnom cervi-kalnom trakcijom (dva do tri puta dnevno po 10 do 15 minuta), lokalnom prime-nom toplote i masažom, primenom analge­tika, nesteroidnih antireumatika i mišićnih relaksanata, a u izvesnim slučajevima i epi-duralnom infiltracijom lokalnim anestetici­ma ili steroidima. Kod cervikalne mijelopa-tije ovom terapijom se postiže poboljšanje kod oko 50% pacijenata.

Indikacije za operativno lečenje su:

1.  Bol:

a.  težak radikularni bol koji ne reaguje na konzervativnu terapiju posle 10 dana kod diskus hernije, odnosno tri nedelje kod spondiloze,b.  hronični ili recidivantni bol, Značajan motorni deficit na ruci koji ne reaguje na konzervativnu terapiju, Mijelopatija.

Cilj operacije je da zaustavi progresiju, a samo kod malog broja pacijenata dolazi do značajnijeg poboljšanja neurološkog de­ficita .