Lekovi u ginekologiji i akušerstvu

Raznovrsnost stanja i oboljenja ginekoloških organa zahtevaju primenu širokog spektra medi­kamenata. Glavne terapijske grupe čine hormoni, antibiotici, uterotonici, oksitocička sredstva i citostatici.

HORMONSKA TERAPIJA

O hormonima je bilo dovoljno govora u prethodnim poglavljima, pa ćemo se ovde ograničiti samo na rekapitulaciju nekih osnovnih vidova ove terapije.

Ceo reproduktivni period žene odlikuje se jednim delom i potrebom za sprečavanjem neželjene trudnoće, ili primenom određenih hor­monskih lekova. Primena oralnih kontraceptiva je široko rasprostranjena.

Čest problem u ginekologiji predstavlja poja­va iregularnog krvarenja, koja može biti uslovlje-na brojnim faktorima: anovulacijom, trudnoćom, infekcijom, tireoidnom disfunkcijom, hepatičnim poremećajima, hematološkim oboljenjima i slično. Krvarenja mogu biti uslovljena i malignim bolestima genitalnih organa.

Za lečenje krvarenja neophodno je poznavan­je uzroka. Anovulatorna krvarenja su obično srednje obilnosti i često ne zahtevaju terapijski postupak. Akutna obilna krvarenja podrazu-mevaju hospitalni tretman i praćena su različitim stepenima anemije. U obilnim disfunkcionalnim krvarenjima hormonska terapija konjugovanim estrogenima može biti od pomoći do zaustavlja­nja krvarenja, a potom se predlaže oralno davan­je progestina u toku nekoliko dana radi stabi­lizacije endometrijuma.Oralni kontraceptivi koji sadrže male doze hormona mogu se nadalje koris­titi u toku 3-6 ciklusa.

ANTIBIOTICI

Antibiotska terapija u ginekologiji predstavlja medikamentozni postupak koji se započinje pre, tokom ili posle ekspozicije infektivnim agensima. Ova terapija može biti specifična kada je usmere-na protiv specifičnog mikroorganizma, obično egzogenog agensa. Terapija antibioticima može biti i nespecifična, kada je prisutno više mikrobi­oloških agenasa, od kojih svaki dovodi do nastan­ka infekcije i obično su endogenog porekla. Primer za nespecifičnu antibiotsku terapiju pred­stavlja preoperativno davanje antibiotika širokog spektra, radi sprečavanja nastanka postopera-tivnih komplikacija.

Najveći uspeh terapije antibioticima postiže se ukoliko je ona usmerena prema specifičnom mikroorganizmu, kada je poznata njegova senzi-tivnost prema određenom leku.

Ukoliko postoji potreba za primenom nespecifične antibiotske terapije prema različitim mikroorganizmima, neophodno je znati da su tada često kompromitovani i nespecifični meha­nizmi odbrane domaćina. Ako senzitivnost mikroorganizama varira u odnosu na antibiotik, onda je veoma teško odabrati adekvatan lek za profilaktičku primenu. Profilaktička terapija usmerena prema dva ili više mikroorganizma nije efikasna podjednako prema svim agensima. U takvim slučajevima mikroorganizmi na koje antibiotik nije delovao proliferišu i popunjavaju prostor nastao delovanjem leka na osetljive agense, a infekcija perzistira i dalje zahvaljujući umnožavanju rezistentnih mikroorganizama.

Dugotrajno davanje antibiotika može dovesti do hipersenzitivnosti prema primenjenom leku. Pre započinjanja bilo kakve antibiotske terapije neophodna je procena da li je korist od primene lekova veća od njihovih eventualnih neželjenih efekata po pacijenta.

U kliničkoj praksi veoma je važno razlikovati prisustvo patogenih mikroorganizama koji prouzrokuju infekciju kod inače zdravih osoba, zbog njihove velike virulentnosti. Uslovno patogeni agensi mogu prouzrokovati infekciju kod osoba sa već oštećenim odbrambenim mehanizmima.

Najčešće infekcije u ginekologiji koje zahteva­ju primenu antibiotske terapije su vaginalne infekcije (a), pelvična inflamatorna bolest (b), postabortalni i postpartalni endometritis (c), puerperalni mastitis i apsces dojke (d), infekcije mokraćnih puteva (e) i infekcija kože i mekih tkiva (f).

Detekcija Gram-negativnih mikroorganiza­ma je karakteristika inflamatornih procesa ginekoloških organa. Ovo saznanje omogućava lekaru adekvatan i brz terapijski postupak, promptno započinjanje antibiotske terapije kada je to neophodno. Verifikacija uzročnika i njihova senzitivnost na određene antibiotske grupe daje mogućnost dopune ili promene započete terapije tokom lečenja.

Osnovni cilj lečenja infekcije u ginekologiji je sprečavanje nastanka ozbiljnih posledica mikrobnog delovanja. Efikasnost lečenja za aer-obnu polimikrobnu infekciju obezbeđuje se pri-menom penicilina ili ampicilina i aminoglikozida ili cefalosporina. Kada su u pitanju anaerobne infekcije, antibiotski štit se obezbeđuje uz već pomenute lekove uvođenjem metronidazola ili klindamicma.

UTEROTONICI

Terapijsko dejstvo alkaloida izolovanih iz razne glavice (secale cornutum) poznato je dugi niz godina. Ona sadrži šest pari alkaloida podel-jenih u tri grupe sa potpuno različitim svojstvi­ma. Ove tri grupe su ergotamini, ergotoksini i ergometrini.

Ergotamin. Ovaj alkaloid u terapijskim doza-, ma direktno deluje na glatku muskulaturu arteri­ja dovodeći do njihove vazokonstrikcije. Zbog perifernog otpora može se javiti povećanje krvnog pritiska. Ergotamin vrlo retko oštećuje endotel kapilara, a potom dovodi do stvaranja tromboza i gangrene. Ergotamin može da pojača ritmične kontrakcije materice i njen tonus stimu­lacijom glatke muskulature, ali može prouzroko­vati i dugotrajni mišićni spazam. Ergotoksini nemaju primenu u kliničkoj praksi.

Ergotoksin. U kliničkoj praksi ergotoksin nema značaj.

Ergometrin. Efekat ergometrina se ogleda u kontraktilnosti glatke muskulature i krvnih sudo­va. Kontrakcije su više ritmične, a manje tetanične. Zbog slabijeg vazokonstriktornog dejstva pojava gangrene tkiva je znatno reda. Dat intravenski ergometrin ima trenutno dejstvo na uterus.

Alkaloidi razne glavice su, zbog mogućih tetaničnih efekata na muskulaturu uterusa, kon-traindikovani u trudnoći, prvoj i drugoj fazi porođaja. Najmanja sumnja na oboljenje prifer-nih krvnih sudova predstavlja kontraindikaciju za primenu ovih preparata. Veliki oprez je potreban i kod infektivnih oboljenja, oboljenja jetre i akut­nih toksičnih stanja.

OKSITOCIČKA SREDSTVA

Oksitocička sredstva su dobila ime po hor­monu zadnjeg režnja hipofize, a zajednička osobi­na im je da u malim dozama izazivaju ritmične kontrakcije miometrijuma. Ovde će biti reči o oksitocinu i prostaglandinima.

Okitocin

Oksitocin ima važnu ulogu u trudnoći, porođaju i periodu laktacije. U procesu dirigo-vanja porođaja (kada je porođaj već započeo) opravdano je davanje oksitocina, čime se pojačava uterusna aktivnost. Disfunkcionalne kontrakcije, odnosno neprogresivni tok porođaja, veoma su važno indikaciono područje za primenu oksitoci­na. Gravidna materica pri kraju gestacije reaguje na davanje oksitocina, dok je ovaj efekat praktično zanemarljiv kod negravidne materice, a znatno redukovan kod preterminskih trudnoća.

Oksitocin ne deluje samo na miometrijum, već i na endometrijum, što je veoma značajno u kontroli mišićne aktivnosti uterusa. Oksitocin stimuliše sintezu prostaglandina F2 alfa u uterus-nim miofibrilima, kao i sintezu prostaglandina E2 u ćelijama amnionskog epitela.

Veliki je značaj oksitocina u periodu laktacije. Nekoliko minuta posle započinjanja dojenja kon­centracija oksitocina u plazmi majke se značajno povećava. Pored oslobađanja oksitocina stimu­lacijom nervnih vlakana oko mamile, od značaja je i olfaktorni i auditivni stimulans (plač deteta).

Prostaglandini

Prostaglandini igraju ključnu ulogu u započinjanju porođaja. Neki od ovih hormona, kao što su PGE2 i PGF2a izazivaju kontrakcije miometrijuma u bilo kojoj starosti gestacije. Prostaglandini imaju ulogu i u tzv. sazrevanju grlića materice- razmekšavaju i skraćuju ga. Značaj primene prostaglandina u ginekologiji i akušerstvu je veoma veliki, pre svega u induko-vanju pobačaja, što se postiže lokalnom, intraam-nionskom ili intramuskularnom aplikacijom, kao i u pripremi za indukciju porođaja. Prostaglan­dini su dragoceni i u atoničnim postpartalnim krvarenjima, naročito onda kada su svi uobičajeni postupci ostali bez efekta

Snažno terapijsko delovanje različitih medikamenata sa izraženim uterotoničnim efek­tom je od velike važnosti u ginekologiji i akušerstvu. Poznavanje dejstava i eventualnih štetnih posledica primene su uslov za bezbedno davanje i postizanje očekivanog terapijskog efekta u mnogim situacijama koje su od vitalnog značaja za životnu prognozu pacijenta.