LGL sindrom (Syndroma Levine-Ganong-Lown)
LGL sindrom, ili Syndroma Levine-Ganong-Lown jeste jedan od do sada opisana dva sindroma preeksitacije. Drugim rečima, možemo reći da u suštini, ovaj sindrom predstavlja zadebljanje srčanog tkiva pored AV čvora (Atrio (pretkomorsko) Ventrikularnog (komorskog) ), koji je zadužen za sprovođenje normalnog srčanog impulsa koji se stvara u pretkomorama na komore.
Simptomi su gotovo identični simptomima kod drugog opisanog preeksitacijskog sindroma WPW (Wolf-Parkinson-White).
Jedina razlika je u tome što kod LGL sindroma postoji aberantni (neodgovarajuć) put kojim se impuls(i) prenosi(e) zaobilaznim putem, preskačići AV čvor, direktno na komore. To dovodi do eksitacije (pobuđivanja) komora, pre nego što bi one trebalo normalno da odreaguju na impuls koji bi se sproveo preko AV čvora. Ovakav proces izaziva upravo to zadebljanje tkiva, koje se ponaša autonomno (samo za sebe), i koje može slati veliki broj impulsa zaobilazno, direktno na komore.
Kao posledica toga, javlja se ubrzan rad srca (tahikardija) vrlo često udružena sa nepravilnim radom srca (aritmijom), kada zbirno dobijamo tahiaritmiju. Ta tahiaritmija može dostizati i do 160-180-200 otkucaja u minuti, što predstavlja veoma opasno i urgentno stanje u medicini, jer može dovesti do ventrikularne fibrilacije pa čak i flatera, koji se mogu završiti i smrtnim ishodom.
Za simptome LGL sindroma pročitati o simptomima WPW sindroma na ovom sajtu, u ovoj kategoriji, gde je sve detaljno objašnjeno, kao i za dijagnostiku.
Što se tiče terapijskog pristupa, on može biti različit, u zavisnosti od izraženosti tegoba. Kod pacijenata koji su asimptomatski, zatim sa vrlo slabo izraženim simptomima ili su bez tegoba, lečenje se ne sprovodi, već se pacijent samo prati na redovnom kontrolama kod izabranog kardiologa.
Kod pacijenata sa izraženim tegobama koje ugrožavaju kvalitet života i sam život, terapija je u rasponu od medikamentne (tipa beta-blokatora kao što je Presolol ili Amiodarona, antiaritmika III klase) do radio-frekventne ablacije pomenutog srčanog zadebljanja (slabom strujom se ,,sprži” zadebljanje, radi se ,,na živo”, ali je bezbolna metoda).
Nekada je potrebno ugraditi i pejmejker (pacemaker) vodič srčanog ritma koji se aktivira ako frekvenca ima tendenciju da padne ispod 60 otkucaja u minuti kada se automatski aktivira, pa čak i kardioverter defbrilatora (koji na prvu pojavu aritmija reaguje ispaljivanjem sopstvenog impulsa, čime se rad srca vraća u normalu).
Dr med. Mihajlo Balić
{loadposition mihailobalic}
