Oralne promene u smanjenju funkcije gušterače (pankreasa)

Pri hipofunkciji pankreasa dolazi do nedostatka insulina i javlja se šećerna bolest (Dijabetes melli­tus). Bolesnici imaju povećan nivo glikoze u krvi. Glikoza se pojavljuje u mokraći (glikozurija) i u pljuvački (glikosijalija). Glikosijalija predstavlja idealnu podlogu za razvoj mikroorganizama usne duplje. To dovodi do uvećanja dentalnog plaka i po­jave inflamatomih i drugih patoloških procesa na parodoncijumu i oralnoj sluzokoži. Dokazano je da su gingivalni indeks i intenzitet inflamacije uvek veći u obolelih od šećerne bolesti u odnosu na kon­trolnu grupu, pod uslovom daje indeks oralne higi­jene isti.

Gingiva u dijabetičara je izrazito crvena i ede- matozna. Izražena je sklonost ka krvarenju. Gingiva je sočna i rastresita. Veoma je osetljiva na dodir. Za­hvaćeni su i ostali delovi parodoncijuma. Često se stvaraju parodontalni apscesi, uz izrazito klaćenje zuba. Parodontalna oštećenja razvijaju se veoma brzo i bolesnici često za kratko vreme pogube zube.

U obolelih od dijabeta nastaju promene krvnih sudova u smislu taloženja na zidove krvnih sudova nekih materija kao što su mukopolisaharidi i gliko- proteini. Nekada na endotelu kapilara nastaju i poli- ferativne promene. Nastaje suženje ili potpuna obli- teracija krvnih sudova, usled čega dolazi do poremećaja u cirkulaciji krvi, sa poremećajem u is­hrani i snabdevanju tkiva kiseonikom. To znatno smanjuje otpornost i regeneratome sposobnosti oralnog epitela, a posebno gingive. Usled toga su česte lezije na epitelu. Ove lezije karakteriše spora epitelizacija i sklonost ka sekundarnoj infekciji.

U obolelih od dijabetesa količina pljuvačke se smanjuje. Usled toga i prestaje ili se smanjuje njena baktericidna uloga. Oralna tkiva su na ovaj način lu- šena prirodne zaštite. To stvara dispoziciju za se­kundarnu infekciju alteriranih mesta na oralnim tki­vima. Za dijabetičare važi pravilo da su oni veoma osetljivi na infekciju, a naročito u predelu parodon­cijuma.

Povećana gustina pljuvačke ima za posledicu i povećanu koncentraciju enzima. To pojačava fer- mentivnu aktivnost koja ima za posledicu acidozu pljuvačke. Acidoza pogoduje razvoju nekih gljivica (Candida albicans), usled čega dolazi do njihovog ubrzanog razmnožavanja i pojave monilijaze. kao posledica monilijaze na obraznoj sluzokoži, a naro­čito na jeziku, nastaje eritem. Nekada se na jeziku, a i na drugim mestima u ustima, javljaju prljavobele naslage koje obrazuje Candida albicans. Te naslage se teško skidaju. Posle nasilnog uklanjanja može se javiti krvarenje.

Jezik dijabetičara je crven i otočen. Na bočnim stranama se vide otisci zuba. U početnom stadijumu bolesti fungiformne papile su uvećane i prominira- ju. Kasnije nastaje atrofija svih jezičnih papila i je­zik izgleda kao daje poliran. Po njemu se mogu ja­viti i ragade. jezik dijabetičara usled gubitka mišićnog tonusa postaje mlitav.

Usled vitaminskog deficita (naročito komplek­sa B vitamina), koji prate dijabetes i drugih uzroka, izražene su neurogene smetnje. Tegobe se manifeštuju u vidu žarenja i pečenja u jeziku (glosodinija i glosopiroza). Rede se mogu javiti i odontalgije. Iz­uzetno retko se javljaju parestezije usana i jezika.

Lečenje obolelih se sprovodi primenom antidi- jabetskih preparata pomođu kojih se reguliše nivo glikoze u krvi. Doze se određuju individualno, zavi­sno od stadijuma bolesti i količine glikoze. Lečenje je doživotno i uključuje i posebnu ishranu.

Paralelno sa ovim merama preduzima se i sto­matološka terapija, te mere imaju u prvom redu za cilj otklanjanje inflamacije gingive i parodonciju- ma. Ukoliko kod bolesnika postoji i oralna monili- jaza, onda se promenjuju i fungicidna sredstva. Tu se koristi rastvor nistatina koji se daje lokalno po 35 kapi na jezik, posle jela. Nistatin se može ordinirati i u obliku dražeja. Pored fungicidnih sredstava valja primeniti i mere kojima se otklanja kisela reakcija pljuvačke koja pogoduje razmnožavanju Candide albicans. To se može postići ispiranjem usta, neko­liko puta u toku dana, 1 % rastvorom bikarbone so­de. U lečenju obolelog parodoncijuma, kao i u ot­klanjanju oralne monilijaze, lečenje po pravilu traje duže nego kod osoba koje ne boluju od dijabetesa. Isto tako su i recidivi znatno češći. Zbog toga dija­betičare, posle završenog lečenja, treba kontrolisati često, redovno i sistematski.