SLOBODNA ILI MARGINALNA GINGIVA
Gingiva obuhvata vrat zuba i prekriva deo alveolarne kosti. Gingiva se anatomski može podeliti
Pod slobodnom gingivom podrazumeva se onaj deo gingive koji nije pripojen za podlogu. Ovaj deo gingive se naziva i marginalna gingiva, jer čini završni, ivični deo gingive u koronarnom smeru.
Sa oralne i vestibulame strane zuba gingiva se u koronarnom smeru završava ivicom desni (margo gingivae).
Aplikalno se slobodna gingiva pruža do nivoa gingivalnog sulkusa, gde se bez vidljivog prelaza nastavlja u fiksiranu gingivu.
Na aproksimalnim površinama zuba, slobodna gingiva prelazi u intrdentalnu gingivu (interdental- nu papilu) i zajedno sa njom u vidu kragne obuhvata vrat zuba.
Na slobodnoj gingivi se razlikuje površina prema usnoj duplji koja se označava kao spoljna ili oralna površina gingive. Epitel koji prekriva ovaj deo gingive zove se oralni epitel slobodne gingive.
Površine slobodne gingive okrenuta prema zubu zove se unutrašnja površina slobodne gingive. Ona je pokrivena sulkusnim epitelom.
Oralni epitel slobodne gingive i sulkusni epitel spajaju se na ivicama gingive. Između unutrašnje površine slobodne gingive i zuba nalazi se plitak kapilarni prostor koji se označava kao gingivalni sulkus. Gingivalni sulkus počinje od ivice slobodne gingive i ide u apikalnom smeru do koronarnog kraja pripojenog epitela.
Na gingivalnom sulkusu se razlikuju: unutrašnji ili tvrdi zid, zatim spoljašnji – meki zid, dno sulkusa, kao i ulazni otvor.
SI. 103 Gingivalni sulkis: 1. gingivalni sulkus, 2. ivica gingive, 3. pripojni epitel, 4. sulkusni epitel, 5. oralni epitel gingive
Tvrdi zid gingivalnog sulkusa čini gleđ zuba, dok spoljni zid gingivalnog sulkusa čini unutrašnja površina slobodne gingive, koja je pokrivena sulkusnim epitelom. Gingivalni sulkus je prema usnoj duplji otvoren. Dno gingivalnog sulkusa čini koronarni kraj pripojenog epitela.
Može se smatrati da gingivalni sulkus počinje os ivice slobodne gingive i ide u apikalnom smeru do koronarnog kraja pripojnog epitela. Širina slobodne gingive identična je sa dubinom gingivalnog sulkusa. Tako je i gingivalni sulkus u prošeku dubok 1 do 2 mm. Ova dubina je varijabilna, zavisno od toga da li su merenja vršena u predelu sekutića, premolara odnosno molara. Merenje dubine gingivalnog sulkusa vrši se stomatološkom odnosno pa- rodontalnom sondom.
Iz tkiva slobodne gingive u gingivalni sulkus luči se tečnost koja se označava kao „gingivalna tečnost”, „sulkusna tečnost” ili pak „gingivalni fluid”. Smatra se da se ova tečnost luči samo ako je gingiva inflamirana. Neki autori čak predlažu da se merenjem količine izlučene gingivalne tečnosti može suditi o intenzitetu zapaljenja.
Uloga gingivalne tečnosti nije potpuno razjašnjena. Lučenje ove tečnosti može predstavljati i odbrambeni mehanizam: ona ispira gingivalni sulkus, odstranjuje mikroorganizme i strane materije. Na taj način se mehanički čisti sulkus. Pošto gingivalna tečnost sadrži arititela, neke aminokiseline i
proteine, to je moguće da ima izvesnu humoralnu odbrambenu funkciju. Veruje se da gingivalna teč- nost, zahvaljujući tome što sadrži neke lepljive proteine, može u izvesnoj meri da pomogne adheziju sulkusnog epitela za površinu zuba.
Gingivalna tečnost ima i neželjena dejstva. Tako ona može da služi i kao podloga razmnožavanje mikroorganizama u sulkusu. Kalcijumove soli gin-‘ givalnog sulkusa dovode do kalcifikacije mekih zubnih naslaga i stvaranje zubnog kamenca.
