Cerebralna paraliza

Cerebralna paraliza je trajni gubitak mišićne snage (paraliza) kao posledica oštećenja mozga. Osim motornog poremećaja, koji široko varira od sasvim diskretnog do potpune invalidnosti, postoje oblici bolesti sa mentalnom retardacijom i epilepsijom.Takođe su moguće i sve kombinacije.

U zavisnosti od dela mozga koji je oštećen, motorni poremećaj može zahvatiti manji ili veći deo tela (npr.: ruka i noga sa jedne strane, ili samo jedan ekstremitet, ili obe noge i ruka, ili sva četiri ekstremiteta), što svakako utiče na kvalitet života. Pri tome, mišićni tonus (napetost) može biti snižen, povišen ili promenljiv, kada telo poprima nenormalan položaj ili se javljaju razni neobični, nevoljni pokreti.

Kakvi problemi mogu da se očekuju kod odojčadi sa cerebralnom paralizom?

Beba slabo napreduje, jer ispoljava teškoće pri hranjenju usled poremećenog refleksa sisanja ili/i gutanja (zbog čega i neprestano balavi). Velika količina sekreta u disajnim putevima, koja je posledica slabosti disajnih mišića i refleksa kašlja, predstavlja „dobru hranu“ za mikrobe, pa su respiratorne infekcije vrlo česte.

Mišićni tonus (napetost) obično je u početku snižen, a nakon mesec-dva postaje povišen. Ova deca imaju usporen motorni, a nekad i psihički razvoj. Ona kasnije počinju da drže glavu, da sede i kasnije prohodaju, a neka, nažalost, nikad ili im je hod poremećen. Mogu imati oštećen vid i sluh, a govor može biti nejasan i kod očuvanog sluha.

Rast mlečnih zuba je nepravilan. Česti su deformiteti kičmenog stuba i ekstremiteta. Usled nekretanja dolazi do bolnih kontraktura (skvrčavanja) mišića. Ovo se može prevenirati upornom fizikalnom terapijom od prvog meseca života, pa i ranije. Neke bebe imaju povremene trzaje ekstremiteta, što se smatra epilepsijom. Mentalna retardacija je teško uočljiva u prvoj godini života, mada se na nju može posumnjati u slučaju otežane komunikacije, pod uslovom daje sluh očuvan.

Kako se postavlja dijagnoza cerebralne paralize?

Ova bolest se ne dijagnostikuje jednim pregledom, već praćenjem deteta od strane tima stručnjaka (pedijatar-neonatolog, neurofizijatar, pedijatar-neurolog, otorinolaringolog, oftalmolog, defektolog, ortoped, psiholog, socijalni radnik i dr.).

Potrebno je obaviti veliki broj pregleda i snimanja i notirati svaki pomak u napredovanju. Sve dok dete ovladava novim funkcijama, habilitaciju (vežbe za usvajanje novih funkcija) treba nastaviti. Sa godinu dana se, kod većine dece, može dijagnostikovati ili isključiti cerebralna paraliza, ali se tretman nastavlja, ako je potrebno, sve dok traje rast i razvoj.

Može li cerebralna paraliza da se leči?

Oštećenje mozga koje ima za posledicu cerebralnu paralizu, za sada, nije izlečivo. Međutim, posebnim kineziološkim tretmanom (vrsta fizikalne terapije) moguće je aktivirati očuvane delove mozga (koji bi, bez tog tretmana, bili blokirani patološkim obrascima) da preuzmu funkciju oštećenih struktura u najvećoj mogućoj meri i „nauče“ da rade ono što je zadatak oštećenih delova.

Tako se detetu može puno pomoći. Cilj je da se osposobi za samostalan život, a ako mu ipak bude potrebna tuđa nega i pomoć, da se ta potreba svede na najmanju moguću meru. Stimulisana i voljena deca sa cerebralnom paralizom postignu u životu mnogo više nego što se od njih, s obzirom na težinu hendikepa, očekivalo!