Davljenje i utopljenje

Davljenje i utopljenje su dva termina ko­ja označavaju štetni, odnosno za život opa­sni efekat vode na ljudski organizam. Uto­pljenje je letalni ishod koji nastupa u roku od 24 sata od potapanja/gušenja u tečno-sti, dok davljenje pretpostavlja oporavak (više od 24 sata) posle potapanja.

Da bi pri boravku u vodi došlo do uto-pljenja ili davljenja neki predisponirajući faktori iimaju značajnu ulogu. Ti faktori su epi napad, iscrpljenost, oboljenje srca (na­pad aritmije, infarkt), hipotermija (ledena voda), hipoglikemija, davljenje u svrhu sa­moubistva ili potapanje žrtve u svrhu ubi-stva, upotreba alkohola ili ostalih droga i trauma (povreda glave ili kičme usled ska­kanja u vodu). Faktori koji imaju uticaja na preživljavanje pri potapanju u vodu jesu sposobnost žrtve da pliva, godine starosti žrtve, dužina potopljenosti, čistoća i tem­peratura vode, kao i ranije zdravstveno sta­nje žrtve.

Prilikom prvog kontakta sa žrtvom na te­renu, treba pre svega izvršiti procenu situ­acije. To podrazumeva procenu vremenske dužine potopljenosti, čistoće i temperatu­re vode, zatim mentalnog stanja žrtve (bez svesti ili svestan bolesnik, uznemiren i ra­toboran), stanja disajnih puteva i stanja pe­riferne cirkulacije. Poremećen senzorijum može da bude posledica traume ili hipok-sije. Gubitak svesti može ukazivati na pre­lom vratne kičme, a hipoksija, odnosno anoksija, isto tako može da bude posledi­ca neurotraume (prekid disanja zbog po­vrede produžene moždine).

U daljoj proceni treba utvrditi okolnosti pod kojima je došlo do nesreće: kako, kada i gde je došlo do nesreće (npr. u blizini ste-na, u bazenu, u kadi), da li je pacijent iz­gubio svest i da li je bilo svedoka. Ovi po­daci su značajni da bi se utvrdila eventu­alna povreda glave ili kičme. U izvesnim si­tuacijama kada se potapanje desilo pod nejasnim okolnostima, treba potražiti even­tualne znake nasilja ili nebrige za bebe, decu i stare ljude. 

Klinička slika

Klinička slika davljenja ili utopljenja, bez traumatskih ozleda, zavisi od dužine poto-pljenosti i obuhvata:

1. kašljanje,

2. povraćanje,

3. opsrukciju disajnih puteva,

4. teško, spastiČno disanje zbog opstruk­cije,

5. površno disanje,

6. potpuno odustvo disanja,

7. usporen rad srca,

8. ubrzan rad srca,

9- nepostojanje srčane radnje,

10. epi napade,

11. hladna, lepljiva i bleda koža,

12. cijanotična koža,

13- moguća distenzija želuca.

Pri spašavanju žrtve iz vode treba pre svega pozvati specijalno obučene ljude za tu vrstu posla (ronioci), zatim ne ulaziti u vodu ukoliko niste spretni za takvu vrstu posla, ne treba stati na led ukoliko je vo­da puna ledenih santi, a po vađenju bole­snika iz vode treba zaštititi bolesnika od ni­ske temperature skidanjem mokre odeće sa njega i utopljavanjem.

U inicijalnoj proceni, pored procene nje­govog opšteg stanja, povesti računa i o eventualnoj povredi kičme. Na povredu kičme može se posumnjati kada su okolno­sti pod kojima je došlo do nesreće nepo­znate, kada postoji trauma lica, kada je reč o nesreći nastaloj posle skakanja u vodu na glavu, posle skijanja na vodi, jedrenja na dasci i vožnje čamcem.

Ukoliko postoje jasni podaci koji govo­re o eventualnoj povredi vratne kičme, ta­da se, još dok je žrtva u vodi, ispod nje sta­vlja dugačka daska i žrtva se na dasci izvlači na obalu. 

Terapija

Po izvlačenja žrtve na obalu, fiksirati je za ravnu podlogu, ukoliko to još u vodi ni­je učinjeno. Taj postupak se izvodi ukoli­ko postoji sumnja na povredu vratne kič­me. Ukoliko se sigurno potvrdi da kičma nije povredena, tada se bolesnik stavlja na levi bok, u tzv. koma položaj, da bi se dre­nirali voda, povraćajni sadržaj i sekreti iz gornjih disajnih puteva. Ukoliko postoji distenzija želuca koja ometa ventilaciju, ta­da dok je bolesnik na levom boku treba snažno pritisnuti u predelu epigastrijuma i tako stimulisati drenažu iz želuca. Ovaj postupak je još efikasniji ukoliko se izvo­di sa sukcijom sadžaja iz usne duplje.

Po stabilizovanju stanja, žrtva se pre­nosi u klimatizovano sanitetsko vozilo, gde se sa nje skida sva mokra odeća. Zatim se utopli pokrivačima, priključi se kiseonik, izvrši fizikalni pregled i otvori dokumenta­cioni list. Ukoliko je disanje bolesnika za­dovoljavajuće, tada se oksigenacija vrši kl* seonikom na masku. Ukoliko je bolesnik bez svesti, a loše diše i posle pražnjenja tra-heobronhalnog stabla sukcijom, treba ga staviti na ventilator i mehanički ga ventili-sati sa 100% kiseonikom u inspiratornom vazduhu. U sanitetskom vozilu uključuje se infuzija kristaloidnih rastvora (prepuručuje se da budu topli) radi stabilizovanja hemo-dinamskog stanja bolesnika. Ukoliko je po­trebno, te bolesnike stimulisati nekim od vazokonstriktora (dopamin, dobutamin). U sanitetskom vozilu bolesnik mora da je pod konstantnom monitorskom kontrolom.

U sanitetskom vozilu otvara se do­kumentacioni list (istorija bolesti). U doku­mentacionom listu treba, ukoliko je to mo­guće, uneti informacije o ranijem zdrav­stvenom stanju pacijenta, zatim o lekovima koje je koristio, da li je patio od srčanih oboljenja, da li je imao epi napade i da li je patio od drugih hematoloških, endokri-noloških ili psihijatrijskih oboljenja. Važno je saznati da li je konzumirao alkohol ili drogu i u kojoj količini. Ti podaci po pra­vilu se dobijaju od osoba u pratnji žrtve.

Bolesnici koji su u opštem teškom sta­nju, tj. koji su respiratorno ugroženi, kod kojih su se razvili znaci i simptomi šoka, koji ne reaguju na verbalne komande i ne­maju refleks kašlja, ili koji reaguju ali nisu sposobni da izvršavaju naloge i u veoma teškom su stanju bez obzira na mere rea­nimacije koje se kod njih sprovode u sani­tetskom vozilu, moraju se hitno transpor-tovati u stacionarnu ustanovu gde će im se pružiti maksimalni tretman po kautelima jedinice intenzivne terapije. Ishod lečenja kod njih nije izvesan.

Ukoliko je žrtva izvučena na obalu i ima sve znake srčanog zastoja, tada se predu-zimaju mere kardioresiratorne reanimacije. Od ishoda kardiorespiratorne reanimacije zavisi da li će se bolesnik preneti u sani-tetsko vozilo i da li će se nastaviti sa inten­zivnim Iečenjem.