Mehanizmi održavanja telesne temperature

Telesna temperatura je ravnoteža izme­đu toplote koju stvara telo i toplote koja se gubi iz tela. Sa fiziološkog i praktičnog sta­novišta, temperatura tela se deli na spolja-šnju i unutrašnju. Unutrašnja temperatura odnosi se na temperaturu sadržaja loba-njske duplje, kičmenog stuba, toraksa, ab­domena i karlice. Normalna unutrašnja temperatura je 36,6 °C i 37 °C i klinički po­daci o njoj se dobijaju aksilarnim i rektal-nim merenjem. Kod odraslih koji miruju rektalna temperatura je gotovo ista kao temperatura jetre i neznatno niža od tem­perature mozga. Kada je telo izloženo in­tenzivnom naporu, tada zbog ubrzanog metabolizma telo stvara višu temperaturu i ona može da poraste od 38°C do 40°C. Kada je telo izloženo hladnoći, temperatu­ra može da padne ispod 35,6 °C.

Spoljašnja temperatura je temperatura kože, potkožnog tkiva i masnog tkiva. Za razliku od unutrašnje temperature tela, temperatura spoljašnjosti tela raste i pada shodno temperaturi spoljašnje sredine. Na sobnoj temperaturi temperatura u spolja-Šnjoj zoni tela je neznatno niža od tempe­rature unutrašnjosti tela.

Telesna temperatura (unutrašnja i spolja­šnja) ostaje konstantna ukoliko je stvaranje toplote jednako gubitku toplote.

U fiziološkoj regulaciji temperature najva­žnije su strukture mozga, kardiovaskularni sistem i koža. Hipotalamus je osnovni tele-sni termostat i on koordiniše telesnu tempe­raturu. Način te koordinacije je sledeći: 1. Receptori u ćelom telu detektuju pro­mene u temperaturi kože i određenih mukoznih organa i informaciju preno­se hipotalamusu.

2. Kada se detektuju visoke temperature, krvni sudovi u koži se šire.

3. Kada se detektuju niske temperature, krvni sudovi u koži se skupljaju, presta­je znojenje i mišići se kontrahuju (drh­tavica) da bi povećali toplotu.

Kardiovaskularni sistem se uključuje u sistem regulacije telesne temperature tako što se krvni sudovi šire i skupljaju kao od­govor na poruke iz hipotalamusa i kardio­vaskularni sistem reguliše protok krvi do kože. Prema tome, ako je spoljašnja tem­peratura niska, tada se smanji protok krvi kroz kožu i potkožno tkivo da bi se saču­vala temperatura krvi.

Koža ima primarnu ulogu u regula­ciji temperature. Receptori kože za toplo i hladno detektuju promene u tempera­turi i prenose te informacije do hipo­talamusa. 

Mehanizmi stvaranja toplote

Telesna toplota se prvenstveno stvara metaboličkim procesima u kojima se raz­laganjem hrane (katabolizam) stvara ener­gija. Većina toplote se stvara u jetri, mo­zgu, srcu i skeletnim mišićima tokom rada. Jetra, mozak i srce stvaraju toplotu koja je konstantna. Skeletni mišići pak mogu da povećaju stvaranje toplote kada je potreb­no i to pojačanom aktivnošću.

Endokrini odgovor na hladnoću svodi se na pojačano lučenje epinefrina i drugih hormona. Povećano stvaranje epinefrina i ostalih hormona povećava brzinu metabo­lizma čime se povećava stvaranje toplote, a takođe stimulišu sužavanje perifernih krvnih sudova. Sužavanje krvnih sudova smanjuje protok krvi i gubitak toplote pre­ko kože.

Mišićna aktivnost se povećava. Ona mo­že da bude voljna (npr. hodanje, trčanje ili kretanje) ili nevoljna (npr. drhtanje). 

Mehanizmi gubitka toplote

Toplota se gubi iz tela u vazduh ili oko­linu procesima zračenja, konveksije, kon-dukcije, isparavanjem i disanjem. Najveći deo toplote gubi se prenošenjem iz dubo­kih telesnih organa i tkiva do kože odakle ide u vazduh i u okruženje.

Zračenje je prenos toplote, u vidu infra-crvenih toplotnih zraka, sa površine jednog predmeta na površinu drugog bez ikakvog kontakta između ta dva predmeta. To zna­či, kada je temperatura tela veća od tem­perature okoline, tada telo gubi toplotu.Vi-še od polovine gubitka toplote iz tela nastaje zračenjem.

Konveksija je prenos toplote kretanjem vazdušnih struja. Brzina vetra utiče na gu­bitak toplote tela putem konveksije. Prema tome, ljudsko telo koje je izloženo vetru ubrzano se hladi (faktor hlađenja vetrom).

Provodljivost je prenošenje toplote iz­među dva objekta koja su u direktnom kontaktu, odnosno tada toplota prelazi sa toplijeg na hladniji objekat. Količina gubit­ka toplote iz tela putem provodljivosti za­visi od temperaturne razlike između tela i predmeta, dužine vremena tokom koga su predmeti i telo u kontaktu i veličine povr­šine tela koje je u kontaktu sa predmetom.

Isparavanje je gubitak toplote zbog ispa-ravanja vlage sa površine tela. Telo gubi-toplotu ispravanjem ukoliko je temperatu­ra kože viša od temperature okoline. Kada je temperature okolnog vazduha veća od telesne temperature, telo se zagreva. Me­đutim, ukoliko relativna vlažnost okoline raste, opada efikasnost hlađenja tela ispa­ravanjem. Pri 100% zasićenju okoline vode­nom parom, isparavanje sa tehj postaje ne­moguće.

Respiracijom, odnosno disanjem, gubi se relativno mala količina toplote putem is-paravanja sa sluzokože vazdušnih puteva. Taj gubitak je mali, ali je konstantan.

Da bi se nekim od opisanih procesa gubila temperatura iz tela u okolinu, potrebno je da se aktiviraju mehanizmi za povećanje gubitka toplote. Ti mehani­zmi su:

Praktičan značaj izloženog sastoji se u tome što se moraju poznavati mehanizmi kojima se gubi toplota u reanimacionim postupcima na bolesniku koji je već bio iz­ložen hladnoći, da bi se sprečio dalji gubi­tak telesne toplote.