Maligni neuroleptički sindrom

Maligni neuroleptički sindrom (MNS) je najređi „ekstrapiramidni“ neželjeni efekat primene neuroleptičkih lekova, ali se mo­že pojaviti i kod ljudi kod kojih su iz tera­pije naglo isključeni dopaminomimetski le- kovi (levodopa).

Komplikacija se javlja u 0,5-1% bolesni­ka na neurolepticima, ali češće kod mla­đih osoba muškog pola i u onih koji zah- tevaju agresivnu antipsihotičnu terapi­ju (haloperidol, flufenazin, tioksanteni). Korišćenje depo preparata, više različitih neuroleptika i njihova kombinacija sa litijumom, povećavaju rizik od razvoja malig­nog neuroleptičkog sindroma.

Patofiziološki mehanizmi koji dovode do neuroleptičkog sindroma nisu poznati. Rigor može biti posledica direktnog dej- stva neuroleptika na mišiće, mada postoji i objašnjenje da neuroleptici direktno de- luju na dopaminergične strijatne recepto- re, što rezultira u teškom parkinsonizmu. Hipertermija može biti centralnog i perifer­nog porekla (možda je u pitanju ekscesiv- na proizvodnja toplote od strane stalno aktivnih mišića ili je reč o poremećaju do- paminergičkih hipotalamičkih, mezolim- bičkih i diencefaličnih dopaminergičkih puteva, koji remete termoregulacioni cen­tar). Zbunjenost, konfuznost, koja prati maligni neuroleptički sindrom, može biti posledica metaboličkog disbalansa ili pre­kida kortiko-limbičko-dopaminergičke transmisije.

Klinička slika se razvija neposredno po­sle uvođenja ili povećanja doze neuroleptičke terapije. U 90% javlja se unutar dve nedelje od započinjanja lečenja ili poviše­nja doze, a predisponirajući faktori su fizič­ko iscrpljenje, dehidratacija, prateće or­gansko oštećenje mozga i korišćenje depo preparata.

Klinička slika malignog neuroleptičkog sindroma podrazumeva prisustvo povišene temperature, teškog rigora, tremora i ne­stabilnosti autonomnog nervnog sistema (nestabilnost krvnog pritiska, tahikardija, tahipneja, kognestija pluća), koji su zastu­pljeni u velikom procentu (Tabela I).

U okviru malignog neuroleptičkog sin­droma može se razviti renalna insuficijen- cija, mionekroza, plućni embolizam, in-

Tabela I. Učestalost pojedinih simptoma u obolelih sa MNS

1.  parkinsonizam
2.  tahikardija .
3.  tremor
4.  labilni pritisak
5.  disfagija
6.  distonija
7.  stupor i koma
8.  tahipneja
9.  horeja

farkt miokarda, plućni edem i prestanak sr­čanog rada.

Maligni neuroleptički sindrom se letalno završava u 20-30% slučajeva, a po isklju­čenju neuroleptika postepeni oporavak je unutar 5-15 dana u većine, a u manjem procentu zaostaju perzistetne neurološke sekvele (parkinsonizam, diskinezije, atak- sija, demencija).

U diferencijalnoj dijagnozi dolaze u ob­zir Stauderova letalna katatonija, ekstrapi- ramidni sindrom-katatonija sindrom, malig­na hipertermija, toplotni udar, alergija na lekove i tireotoksikoza.

Lečenje malignog neuroleptičkog sin­droma podrazumeva niz opštih mera, kak­ve su održavanje elektrolitnog i balansa tečnosti, hlađenje, veštačka ventilacija, di­jaliza u slučaju bubrežne insuficijencije i si., od kojih se neke mogu preduzeti još u transportu (hlađenje, mehanička ventilaci­ja). Za lečenje hipertermije primenjuje se dantrolen natrijum. Primena antiparkinso- nika (antiholinergici, amantadin, levodopa i bromokriptin) kao specifična terapija mo­gla bi biti korisna.