Sem kod cefaličnog tetanusa, bolesnik je uvek svestan, a povišena temperatura nije karakteristična za bolest.

Klinički oblici tetanusa zavise od stepe- na intoksikacije, ulaznog mesta infekcije i prethodnog vakcinalnog statusa. Razlikuju se sledeći klinički oblici:

1. generalizo vani tetanus:
2. sa toničnim grčevima,
3. sa toničkim grčevima i paroksizmina;
4. ginekološki tetanus;

3- tetanus novorođenčeta;

1.  cefalični tetanus;
2.  lokalni tetanus.

Dijagnoza

Značajan je podatak o prethodnom po­vređivanju. Inkubacija kod tetanusa je vre- me od povrede do pojave trizmusa. Inku­bacija kraća od 7 dana nagoveštava teži hipertoksični tetanus.

Dijagnoza tetanusa je klinička. Vodeći klinički znak bolesti je trizmus i odlučuju­ći je za dijagnozu. Pojava „ciničnog osme- ha”, hipertonusa mišića vrata, trupa i eks­tremiteta, zatim paroksizmalnih grčeva, jasno ukazuju na prirodu bolesti.

Mikrobiološka dijagnostika za tetanus nije obavezna. Moguća je izolacija bakte­rija sa ulaznog mesta infekcije (bris povre­de ili rane, bris pupčanika, hirurške rane ili materice).

Diferencijalna dijagnoza

Odnosi se na bolesti u kojima se može javiti pseudotrizmus:

1.  angine,
2.  peritonzilarni apsces,
3.  zapaljenski procesi mandibule,
4.  povrede mandibularnog zgloba i dr.

Važan diferencijalno-dijagnostički po­stupak za razlikovanje trizmusa od pseudo- trizmusa jeste intravenska primena bense- dina, u dozi od 5 do lOmg. Za razliku od pseudotrizmusa, kod trizmusa dolazi do popuštanja grča, koji se jasno klinički mo­že uočiti.

Kada se bolest generalizuje, može da podseća na:

1.  meningitis,
2.  encefalitis,
3.  epi status,
4.  besnilo,
5.  tetaniju,
6.  tetanofobiju,
7.  trihinelozu,
8.  histerične reakcije,

9- intrakranijalno krvarenje i dr.

Terapija

Lečenje tetanusa obuhvata čitav niz slo­ženih mera i postupaka za koje su potreb­ni određeni uslovi i obučenost medicin­skog osoblja. Bolesnici sa tetanusom obavezno se leče u bolničkim uslovima, najbolje u odeljenjima za intenzivnu negu.

Sprečavanje dalje intoksikacije jeste osnovna mera lečenja i obuhvata sledeće postupke:

obrada ulaznog mesta, po potrebi i hirurška

Lečenje grčeva

Lečenje grčeva obuhvata primenu leko- va koji će uticati na popuštanje toničkih gr­čeva :l sprečavati ili prekidati paroksizmalr ne grčeve.

Lek izbora su bensođiazepini. Najčečće se koristi bensedin u dnevnoj dozi od 5 do 15 mg/kg. Najveća dnevna doza kreće se do 140 mg. Lečenje se sprovodi tokom tri nedelje, zatim se doze leka postepeno smanjuju.

Terapijske doze bensedina određuje te­žina kliničke slike. Pored bensedina, mo­gu se koristiti još i flumazenil…

Ukoliko se navedenim dozama ne po­stigne adekvatna kontrola grčeva, a pogo­tovu kada se ispolji respiratorna insuficijencija (grčevi mišića koji učestvuju u disanju-dijafragme i interkostalnih mišića), kada se jave laringospazatli; učestali paroksizmalni grčevi, potrebno je boles­nika traheotomisati (dugotrajna veštač-ka ventilacija) I uspostavili kontrolisano veštačko disanje uz primenu mišićnih relaksanata (kontinuirana primena neuromi- šićne blokade, najčešće pancuronium bro- mid). Veštačka ventilacija se sprovodi naredne tri nedelje, nekada i duže.

Antibiotici

Antibiotici se primenjuju lokalnog dejstva na Clostridium tetani i njenue era- dikaciju sa ulaznog mesta. Tako se spre­čava dalja intoksikacija bakterijskim, toksi­nima. Primenjuje se benzopenicillin u dnevnoj dozi 10-15 miliona jed. i.v. ili me- tronidazol 3 x 500 mg i.v. Terapija antibi­oticima traje 10 dana. Anibiotici se tokom bolesti koriste i za lečenje ranih i sekundar­nih komplikacija bolesti, najčešće infekci­ja disajaih i urinarnih puteva.

Ostale mme. lečenja

Kontrola simpatičke aktivnosti, koja je u teškim oblicima bolesti značajno izražena postiše se primenom beta blokatora.

Značajna je prevencija dekubitalnih ra­na primenom odgovarajućeg položaja sa čestim promenama, masiranje mekih struk­tura trupa i ekstremiteta i stimulacijom lo­kalne cirkulacije i oksigenacije.

Izuzetno je značajna nega disajnih pute- va bolesnika koji su na veštačkoj ventila- cft Primenjuje .š# drenaža i aspiracija sin kreta i fizikalna terapija grudnog koša, čime se smanjuje mogućnost za nastanak atelektaza 1 sekundarnih infekcija u plufr nom parenhimu.

Zbog velikog katabolizma koji se javlja tokom bolesti značajno mesto pripada |§* hrani bolesnika sa tetanusom. J?otrebno je obezbediti visoko proteinsku ishranu bo­ga« ugljenim hidratima i vitaminima sa najmanje 3500 kalorija dnevno.

Zbog svega navedenog, bolesnike sa te- tartisom treba itečiti u ođeljenjtaa za interir zivnu terapiju i reanimaciju. Tok bolesti može da bude nepredvidiv, sa brzim raz­vojem respiratorne insuficijencije i kardio­vaskularne disfunkcije, što zahteva konti­nuirani nadzor bolesnika i pravovremenu primenu mera reanimacije i lečenja, speci­fično za obolele od tetanusa.

Za lekare koji prvi pregledaju bolesnika i posumnjaju na tetanus važno je da odmah daju bensedin 10 mg i.m., antitetanusni se­rum (500 IJ), obezbede vensku liniju i u pratnji iskusnog medicinskog tehničara upute bolesnika u nabliže odeljenje koje leči infektivne bolesnike. Tokom transpor­ta, koji treba da bude medicinskim kolima sa krevetom za ležanje, po mogućstvu opremljenim kiseonikom i setom za respi­ratornu reanimaciju, u vreme pojave pa- roksizmalnih grčeva doze bensedina intra- venski se mogu ponavljati, sve do prekida grčeva. Ukoliko se pojavi laringospazam, uz bensedin treba bolesnika relaksirati i uraditi orotrahealnu intubaciju, po potre­bi ventilisati balonom i kiseonikom do pri­jama na bolničko lečenje. Treba naglasiti da svaka stimulacija spoljašnjim nadražaji- ma može da izazove paroksizmalne grče­ve, pa je u tom smislu transport i zbrinja­vanje ovakvih bolesnika još delikatnije.

Pojava laringospazma pre transporta bo­lesnika sa tetanusom indikacija je za ur­gentnu hiruršku traheotomiju, što podrazu- meva sigurno obezbeđenje disajnih puteva i mogućnost za započinjanje veštačke ven­tilacije i pre nego što se bolesnik definitiv­no bolnički zbrine.