PSIHOZE I POREMEĆAJI LIČNOSTI

Psihoze su duševni poremećaji čiju suštinu predstavlja izmenjen odnos obolele osobe prema stvarnosti („otuđenost od realnosti,,). Karakterišu se poremećajem mišljenja po formi i sadržaju, poremećajem opažanja (halu­cinacije, iluzije, agnozije), poremećajem pažnje, poremećajem emocija i afekta (patomimija, paratimija, itd.), poremećajem voljno-nagonskih meha­nizama… Prepoznavanje psihotičnog ponašanja može da bude teško. Kada lekar opšte medicine nije siguran u dijagnozu psihoze, potrebno je da pa­cijenta uputi psihijatru, pri čemu će svoje nedoumice u pogledu dijagnoze jasno iskazati upisivanjem uputne dijagnoze koja je neodređena, kao što je „Disordo mentalis” (F99).

S obzirom da se psihoze karakterišu ponekad artbitrarnim fenome­nima (na primer: „diluziono ubeđenje” je verovanje u nepostojeće ili ne­moguće – ergo, diluzionom osobom mogla bi se proglasiti i osoba koja veruje u neko božanstvo koje je strano ili neprihvatljivo za dijagnostičara), evaluacija postojanja ili odsustva psihoze nužno se mora osloniti i na soci­jalnu nefunkcionalnost.

Za razlikovanje psihoza od neuroza korisno je imati na umu sledeću izreku: „Neurotičar gradi kule od karata, psihotičar u njima živi”. Takođe, za lekare opšte medicine korisno je podsetiti se da psihoze skoro po pravilu ne evoluiraju iz neuroza.

Uzroci psihoze mogu da budu endogeni (nasleđe) i egzogeni. Psihotične manifestacije egzogenog porekla mogu da budu po svojoj pri­rodi simptomatske, psihogene, reaktivne i ekshaustivne (poreklom od iscr­pljenosti).

Medikamentozno i psihoterapijsko lečenje psihoza u domenu je psi­hijatra. Lekar opšte medicine može na osnovu empirijskih saznanja da po-
vremeno samostalno ordinira peroralne lekove iz grupe bazalnih sedativnih neuroleptika (Largactil, tablete 25mg, Nozinan, Prazine, Melleril…) ili sul- pirid (Eglonyl, injekciono ili per os), ali samo u cilju kupiranja psihotičnih ispoljavanja do javljanja pacijenta psihijatru.

Poremećaji ličnosti karakterišu se hroničnim poremećajem sistema ubeđenja i ponašanja, što ima za posledicu takvu nefleksibilnost i prodor­nost (pervazivnost) da dovodi do teških i trajnih socijalnih disfunckija. Za dijagnozu poremećaja ličnosti potrebno je da pacijent ispolji najmanje dva od sledeća četiri poremećaja:

• poremećaj kognicije (kao samointerpretacija,  interpretacija  drugih osoba i događaja),
• poremećaj afekta (labilnost ili neprikladnost emotivnog odgovora),
• poremećaj interpersonalnog funkcionisanja,
• poremećaj kontrole impulsa.

Pored navedenog, poremećaj mora da pokazuje prodornost u sfera društvenog funkcionisanja, da bude stabilan, odnosno da uzrokuje disfunkcionalnost tokom dužeg vremenskog perioda, kao i da nije poreme­ćaj u sklopu druge psihičke bolesti, ili u sklopu posttraumatskih stanja ili zloupotreba pojedinih supstanci (alkohola, droga, lekova..,).

Poremećaji ličnosti se grubo dele’na paranoidne, šizoidne, antisocijalne, narcisoidne, pasivne, opsesivno-kompulzivne | „borderline” oblike. U ranijim klasifikacijama pominjani su i pasivno-agresivni oblik, sadistički oblik i depresivni oblik poremećaja ličnosti.

Lečenje je psihijatrijsko, psihoterapijsko i medikamentozno, uz pretežno nepovoljnu prognozu. Poremećaji ličnosti predstavljaju struktu­ralne poremećaje, koji se mnogo teže koriguju od „fasadnih” poremećaja, kao što su neuroze ili post-stresna stanja.