Postavljanje dijagnoza preloma kod dece
Diajgnostika preloma dece može ponekada biti vrlo teška. Deca daju malo podataka i nepouzdani su. Slabo lokalizuju bol. Sklona su preterivanju i skrivanju naročito kada se osećaju vinovnikom povrede. Kompletna istorija uzeta od roditelja ili pratioca neobično je važna. Studiozan i sistematičan fizikalni pregled neprocenjive važnosti pa i u više navrata. Traženje ostalih povreda pored očiglednih je neobično važno. Detaljnije u poglavlju „Povrede ekstremiteta“.
RADIOGRAFIJA
Radiografija ja osnovno dijagnostičko sredstvo u dijagnostici preloma u dece. Prilikom radiografije mora se imati na umu specifičnosti gradje skeleta dece. Deca mogu imati frakture koje nisu verifikovane zbog specifičnosti građe, specifičnosti kliničkih manifestacija i neprikladnog radiografskog ispitivanja.
Dijagnostika može biti vrlo teška ukoliko su uz to lokalni znaci odsutni, dete ima poremećaj svesti ili ne sarađuje i ne može da usmeri ispitivača ka mestu povrede. Prvi problem je da li raditi radiografiju ili ne. Oudjhane je u anlizi 500 naknadnih radiografija dece koja hramaju našao kod 20% evidentne prelome. To upućuje na potrebu radiografije dece kod sve dece sa akutnim hramanjem kao i u svim slučajevima gde postoji sumnja na prelom. Pri tome moraju da se obuhvate dva susedna zgloba i da se analiziraju meka tkiva zglobovi i kosti. Radiografija je prikaz trodimenzionalnih struktura u ravni pa snimak u jednoj ravni ne daje dovoljno podataka o anatomskom stanju skeleta pa zbog toga neki prelomi mogu da se previde ukoliko se procenjuju samo u jednoj ravni. Uz to treba imati na umu da za pojedine delove skeleta pored standardnih AP i lateralnih snimaka treba uradi specifična snimanja.
TOMOGRAFIJA
Tomografija je izvanredan i neophodan metod za dijagnostiku nekih preloma kod dece. Naročito je korisna kada standardna radiografija ne može adekvatno da prikaže donji deo vratne i gornji deo torakalne kičme. Linearna tomografija koristi uski snop zraka i na taj način redukuje zračenje dece. CT je takodje odlično sredstvo za otkrivanje skrivenih preloma, posebno kičme i karlice. Sagitalna i trodimenzionalna rekonstrukcija povećava korist od CT. Buckley i Burkus preporučuju CT karlice kod svih pacijenata kod kojih postoji vidljiv prelom karlice ali i sumnja na prelom zadnjeg dela prstena, zatim gde postoji dupla vetikalna fraktura gde se standardnom radiografijom i fizikalnim pregledom ne može utvrditi stabilnost, kod preloma koje su suspektni da su intraartikularni, preloma koji zahtevaju otvorenu redukciju i internu fiksaciju i kod fraktura udruženih sa intrapelvičnim povredama mekih tkiva. Ona se koristi radi verifikovanja osteohondralnog fragmenta kuka posle povreda.
SCINTIGRAFIJA KOSTI
Za scintigrafiju kostiju koristi se tehnicijum fosfat koji se akumulira u aktinvom, produktivnom delu kosti. Ukoliko postoji fraktura koja se radiografski nije evidentana, sintigrafija će, zhvaljujući povećanoj hiperemiji, hiperplaziji periosta i subperiostalnog stvaranja kalusa, pokazati povećanu aktivnost već nakon 1 do 4 dana posle povrede na mestu preloma. U retkim slučajevima prelom može da dovede do ograničenog krvarenja u zatvorenom prostoru što sprečava lokalnu cirkulaciju i dolazak i vezivanje nukleida. To proizvodi lažno normalan nalaz ili čak “hladno” polje smanjene aktivnosti na mestu preloma. Metoda je dakle korisna u nejasnim slučajevima okultne farkture, zatim u ispitivanju suspektne ili maltretirane dece. Povećanje aktivnosti radiofarmaka na monogim mestima (naročito ukoliko su različitog intenziteta) sugeriše mnogobrojne povrede tokom dužeg vremena i upućuje na maltretiranje deteta. Scintigrafija kosti je teška kod dece naročito u vreme brzog rasta kostiju zbog fiziološki povećane fiksacije u predelu fiza pa neke metafizarne frakture i periostalne avulzione lezije mogu ostati neverifikovane.
ULTRAZVUK
Graf je 1988. godine objavio nalaz preloma ehosonografski verifikovanog kod dvoje dece sa normalnom radiografijom. Oboje su bili ispod godinu dana i imali su prekid kortikale, podignut periost i otok mekih tkiva. Na taj način je uveo metodu u dijagnostici okultnih preloma dece. Njena vrednost je ograničena. Korisna je u utvrđivanju hrskavičavih struktura i njihovog odnosa prema kosti. Pored toga efikasno prikazuje tečnost unutar kapsule koja može da prati traumu. U toku je razrada ove metode i njena sve veća primena.
MAGNETNA REZONANCA
Magnetna rezonanca nije standardna metoda u dijagnostici fraktura u pedijatriji i koristi se u otkrivanju okultnih fraktura. Naročito je korisna u verifikaciji stres fraktura zatim juksta kortilanih i jukstaartikularnih i osteohondralnih preloma. Ređe se koristi kao osnovno dijagnostičko sredstvo za dijagnostiku preloma, često u cilju dijagnostike drugih povreda se iskoristi i za potvrdu povreda skeleta.
