Šta je toksemija u trudnoći?
Sindrom toksemije, koji se obično događa u trećem trimestru kod prvorotki, obuhvata hipertenziju (povišeni krvni pritisak), proteinuriju (prisustvo proteina u urinu), edeme (otoke), potrošnu koagulopatiju, zadržavanje natrijuma, hiperrefleksiju (pojačane reflekse) i, ako je nekontrolisan, konvulzije (eklampsija), pa i smrtni ishod.
U potpunoj preeklampsiji (tj. nepridodatoj ranije postojećoj hipertenziji, ili bubrežnoj bolesti) primarna mesta patologije su glomerularne endotelne ćelije (unutrašnji sloj krvnih sudova bubrega). Nisu jasni mehanizmi koji posreduju hipertenziji.
Bubrežna funkcija je “usklađena” na viši nivo tokom normalne trudnoće. Bubrežni protok plazme (eng. renal plasma flow, RPF) i glomerularna filtracija (GF) povećavaju se za 30-50%. Prema tome, nivoi serumskog kreatinina iznad 70 umol/l (0,8 mg/dl), ili ureje iznad 4,6 mmol/l (13 mg/dl) kod trudnica se moraju ispitati.
Kako se manifestuje toksemija u trudnoći?
Sistolni i dijastolni pritisci , pod normalnim okolnostimam, padaju u proseku za 10 do 15 mmHg ispod vrednosti pre trudnoće. Dijastolni pritisak iznad 75 mmHg tokom drugog trimestra, ili iznad 85 mmHg tokom trećeg trimestra nije uredan nalaz.
Sniženje arterijskog pritiska u trudnoći posledica je vazodilatacije (širenja krvnih sudova) u materičnim, bubrežnim i kožnim krvnim sudovima.
Dijagnoza hipertenzije povezane sa preeklampsijom može se postaviti pri ponavljanju merenja kroz periode od 4 do 6 sati koja pokazuju arterijski pritisak od 140/85 mmHg, ili viši. Porast pritiska je nešto izrazitiji noću.
Ako se preeklamsija javi kod trudnice koja je prethodno imala hipertenziju, onda se porast pritiska javlja udružen sa porastom proteinurije, oligurije, edema i sa razvojem koagulopatije.
Ovo je po život opasan sindrom i sklon je recidivu u sledećim trudnoćama. Nakon porodjaja, ove pacijentinje su pod velikim rizikom za razvoj “postpartalnog popuštanja bubrega”, za koje se misli da je oblik hronične renalne insuficijencije kod odraslih.
Lečenje toksemije u trudnoći
Lečenje se sastoji od odmaranja u krevetu i davanja prvo magnezijum sulfata, a zatim obično vazodilatatora, kao što su hidralazin, ili metildopa.
Diuretici se izbegavaju.
Krajnje “lečenje” je porodjaj, koji treba započeti ako je zrelost ploda odgovarajuća, ili ako se razvija po život opasna koagulopatija, odnosno popuštanje bubrega. Dugotrajna prognoza je obično dobra.
