(Th7-Th 12) i mnogo je osetljiviji od pari-jetalnog peritoneuma zadnjeg trbušnog zi­da. Ovakva inervacija omogućava prilično preciznu lokalizaciju bolnih nadražaja.

Pelveoperitonitis je nespecifično zapalje-nje visceralnog i parijetalnog peritoneuma koje zahvata i unutrašnje genitalne organe, odn. organe u maloj karlici. Donji delovi urogenitalnih organa, tj. njihova bakterio­loška kontaminacija, jesu ulazno mesto in­fekcije. Sposobnost peritoneuma da na na-dražaje reaguje zapaljenskom reakcijom predstavlja njegov osnovni odbrambeni mehanizam. Suštinu reakcije čini fagocitna sposobnost peritonealnih makrofaga u kombinaciji sa pokretanjem humoralnog imuniteta i lokalnim vaskularnim odgovo­rom. Ovim mehanizmom dolazi do lokali­zacije infektivnog procesa i „slepljivanja” omentuma, vijuga tankog creva i unutra­šnjih ginekoloških organa, stvaranjem fi-brinskih adhezija. Time se sprečava propa-gacija infekcije u gornji abdomen i nasta­janje difuznog peritonitisa. 

Etiologija

Izazivači pelveoperitonitisa koji se naj­češće izoluju E.coli, kao i aerobne i anae-robne streptokoke. Karakteristična osobi­na rezultata bakterioloških analiza je njihova mešovitost. Predominacija određe­ne vrste menja i klinički nalaz odnosno tok. Tako npr. E.coli dovodi do stvaranja obimnog purulentnog procesa, dok hemo-litički streptokok inicijalno stvara sliku sep-tičkog šoka.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja relativno lako i brzo, na osnovu subjektivne i objektivne simptomatologije i rezultata laboratorijskih analiza.

Subjektivni simptomi su uglavnom bol u donjem delu trbuha, odnosno maloj karli­ci, dizurične smetnje, opstipacija ili dijare­ja, sa mukom i gađenjem.

Objektivno postoji izražena bolna ose-tljivost donjih delova abdomena koja se pojačava pri palpaciji i pritisku, manje ili više izražen defans muskulature trbušnog zida, tahikardija, febrilnost septičkog tipa, tahipnoja i hipotenzija. Pri ginekološkom pregledu, pod spekulumom izražena je po­jačana sekrecija (najčešće purulentno-he-moragična), izbočen i palpatorno bolno osetljiv zadnji vaginalni forniks (Douglasov prostor). Pri pomeranju materice postoji izražena bolna osetljivost, kao i pri palpa­ciji adneksalnih prostora. U laboratorijskim analizama upadljiva je ubrzana sedimenta-cija, a tek potom leukocitoza.

Diferencijalno-dijagnostički veoma je va­žno razdvojiti apendicitis od adneksitisa i pelveoperitonitisa. Apendicitis najčešće počinje naglo, od početka su izraženi mu­ka i gađenje sa povraćanjem. Palpator­no bolna osetljivost najizraženija je u Mac-Burneovoj tački, dok u adneksalnim pro­storima ne postoji palpatomi nalaz tumor­ske mase zapaljenskog porekla. Pelveo­peritonitis ginekološkog porekla počinje obično postepena, muka i povraćanje ni­su toliko izraženi, bol je lokalizovan nisko u maloj karlici, maksimalna palpatorna osetljivost je u adneksalnim prostorima, u kojima postoji i palpatorni nalaz tumor­skog, inflamatornog infiltrata. U laborato­rijskim rezultatima apendicitisa patogno-monična je leukocitoza.

Postavljanje prave dijagnoze je od pri­marnog značaja, jer su terapijski pristupi suprotni. Terapija apendicitisa je hirurška, a pelveoperitonitisa u akutnim stadijumima pre svega konzervativna. 

Terapija

Lečenje pelveoperitonitisa podrazumeva obaveznu hospitalizaciju.

Osnovu terapije čini polivalentna anti-bi-otska terapija, tj. terapija sa dva ili tri antibiotika širokog spektra dejstva u kom­binaciji sa nadoknadom tečnosti i simpto-matskom terapijom. Tek kada dođe do ograničenja zapaljenskog procesa mogu se raditi evakuacione punkcije gnoja iz ad-neksalnih prostora. Ukoliko dođe do formi­ranja apscesa Douglasovog prostora, meto­da izbora je kolpotomija sa ,,t” drenažom.

Peritonitis akušerskog porekla, koji na­staje posle carskog reza ili vaginalnog po­rođaja, relativno je redak.

Najčešće je od početka reč o difuznom peritonitisu izazvanom mešovitim bakte­rijskom florom. Teže se dijagnostikuje zbog atipične simptomatologije i nejasnog lo­kalnog nalaza. U kliničkoj slici nije izražen mišićni defans, ali postoji upadljiv meteo-rizam, praćen dijarejom i prostracijom.

On najčešće nastaje u uslovima hospita­lizacije, tj. u puerperijumu, tako se i brzo dijagnostikuje.

Metoda izbora za lečenje je hirurška, od­nosno histerektomija sa postoperativnom drenažom abdomena, uz sinhronu prime-nu reanimacionih postupaka i polivalent­ne antibiotske terapije.