Infekcija herpes simpleks virusom

Infekcija genitalnog sistema herpes simpleks virusom (herpes simplex) predstavlja jednu od najčešćih seksualno prenosivih bolesti. Ove infekd-je su veoma zarazne. Smatra se da tri četvrtine partnera zaraženih osoba dobijaju bolest. Oko 85% promena uzrokovano je infekcijom herpes simpleks virusa tipa 2 (HSV2). Kao što je poznato, postoji herpes simpleks virus tip 1 (HSV1), koji uglavnom dovodi do promena na usnama (lice), mada može inficirati i genitalije. Inkubacija traje od 3-7 dana. Promené se najčešće viđaju na velikim i malim polnim usnama, zadnjoj komisuri, perineu-mu i anusu. Peckanje i svrab su obično prvi simp­tomi i javljaju se na 2-3 dana pre kožnih manifesta­cija. Početni stadijumi infekcije se odlikuju prodro-malnom bolešću koja uključuje malaksalost, tem­peraturu, groznicu i natečenost mgvinalnih nodu-sa. Karakteristična je pojava malih vezikula okruženih eritematoznom kožnom reakcijom. Ove vezikule kasnije prskaju i evoluiraju u plitke ulcera-tivne lezije, promera 1-2 mm, koje su multiple i bolne, ah bez induracije. One se mogu stapati i for­mirati veće lezije, sa karakterističnim žućkastim centrom. U pacijentkinja je česta dizurija. Pored mgvinalnih kasnije mogu biti zahvaćeni i femoralni limfiii čvorovi. I jedni i drugi su osetljivi, ah nikad ne supuriraju. Maksimalnu vehčinu kožne lezije dostižu između 7 i 10 dana, a posle se postepeno smanjuju. Na ulceracijama, ako su na koži, se stva­raju kruste, dok na mukoznim površinama nema krusti. Potpuno zarastanje ulceracije se događa posle dve do tri nedelje (prošek 19 dana), dok je tra­janje infektivnosti oko 12 dana. Grlić materice i vagina su zahvaćeni u 50% slučajeva. Recidivi bolesti mogu biti izazvani anksioznošću, stresom, mogu biti u vezi sa menstrualnim ciklusom, ih izla­ganjem suncu. Rekurentni herpes ima simptome koji su blaži nego u primarne infekcije i uglavnom kraće traju. Dijagnoza se postavlja uzimanjem brisa iz ulceracije. Papanikolaou (Papanicolaou) bris pokazuje velike multijedarne ćelije. Izolacija virusa brisom i kulturom je izvodljiva tokom prva tri dana infekcije. Kasnije, po nastanku ulceracije, negativni rezultati su pravilo, ah to ne isključuje herpes. Serološki testovi su takođe od pomoći.

Tretman mora biti započet što je moguće rani­je. Uvođenje oralnog aciklovira značajno je prome-nilo efikasnost lečenja. On dovodi do značajnog smanjenja simptoma, posebno bola, i brzog povlačenja promena. Uz to, neophodna je lokalna higijena sa ispiranjem tophm fiziološkim rastvo­rom, kao i adekvatna analgezija. Razumljivo je da se za sve vreme infekcije savetuje apstinecija. Infekcija humanim papiloma virusima Humani papiloma virusi (HPV) su epite-hotropni virusi, koji predominantno inficiraju kožu i mukozne membrane i proizvode karakter­istične epitelijalne proliferacije na svim mestima infekcije. Ove bénigne epitelijalne proliferacije, ih papilomi, imaju potencijal da pod izvesnim okol­nostima otpočnu malignu transformaciju. Svi HPV virusi su visoko specifični za vrstu, dok su re­lativno specifični za određenu lokalizaciju na telu.

Do sada je izolovano više od 70 humanih tipova HPV, a svake godine identifikuje se još po nekoliko novih. Oni su podeljeni u tri grupe. Prvu grupu čine mukokutani virusi, koji inficiraju kožu i epitel usne duplje. U drugoj grupi se nalaze virusi koji dovode do verukoformne epider-modisplazije (epidermodysplasio verruciformis), retkog, genetski uslovljenog, poremećaja celu-larnog imuniteta, u kome lezije kože mogu progredirati do invazivnog planocelularnog karcinoma,, posebno posle izlaganja suncu. Naposletku, treću grupu čine anogenitalni virusi, sa više od 35 tipova HPV-a, koji, kao što i njihovo ime kaže, inficiraju anogenitalni sistem.

Način prenošenja je direktan kontakt. U sek­sualno aktivnih osoba smatra se seksualno preno-sivom bolešću. Inkubacija traje od jednog meseca do tri godine, a retko može biti i duža.

U dve trećine imunokompetentnih osoba infekcija spontano nestaje u roku od dve godine. Međutim, virus se ne gubi, već verovatno ostaje uspavan u bazalnim keratinocitima. Pokazano je prisustvo virusa i u koži u kojoj nema vidljivih lezija. HPV može inficirati bilo koji deo vulve, ali početne promené se najčešće pojavljuju na polji­ma traumatizovanim tokom odnosa, kao što je zadnja komisura ih male usne. Česta lokalizacija je oko orificijuma uretre, iznad klitorisa i na veli­kim usnama, a ponekad bude zahvaćena i cela vagina. Rede se infekcija širi na perineum, peria-nalnu i pubičnu regiju, kao i analni kanal.

Oko 10-15% žena sa promenama na vulvi ima i šiljate kondilome (condyïomata acuminata) grlića materice, vidljive golim okom”. Ove padjentkinje su posebno u riziku za nastanak cervikalne intrae-pitelne neoplazije (CIN). Novija istraživanja poka­zuju da je infekcija grhća znatno češća, ispoljena u vidu nekondilomatoznih promena. Kolposkopski se vidi ravan i beo epitd, često uzdignute i grube površine, pa se otuda ove promené nazivaju i rav­nim kondilomima. Oko polovine pacijentkinja sa HPV promenama vulve ima ove kolposkopske i dtološke znake prisustva HPV-a na grhću. Praksa je pokazala da se, posle aplikacije sirćetne kiseline,