Prolaktin

Prolaktin (PRI) je neobično važan hormon u regulaciji menstrualnog ciklusa. Povećanje nje­gove sekrecije je najčešće povezano sa hroničnom anovulacijom i infertilitetom. Po strukturi je polipeptid i izlučuje se iz prednjeg režnja hipofize, tačnije iz laktotropnih ćelija. Sadrži oko 200 aminokiselinskih delbva, unakrsno povezanih sa po tri disulfidne veze, a poluživot mu je između 15 i 20 minuta. Prolaktin je biohemijski sličan hormonu rasta, što govori da potiču od istog hor­monskog prekursora. Prolaktin i hormon rasta su jedini hormoni prednjeg režnja hipofize koji ispoljavaju svoje delovanje direktno na ciljna tkiva, a ne preko posrednog endokrinog organa. Drugim recima, sekrecija je regulisana kratkom povratnom vezom hipofiza-hipotalamus, a ne dugom, između endokrinog organa i hipotala-musa, kao kod većine drugih hormona.

Glavni centar regulacije prolaktinske sekrecije je hipotalamus, u čijim neuronima se luče i pro­laktin stimulišuči faktor (PRF) i prolaktin inhibi-rajuči faktor (PIF). Glavna hipotalamusna kon­trola sekrecije prolaktina je ipak inhibitorna. Utvrđeno je, naime, da dopaminergički sistem u sastavu tubero-infundibularnog neurona ima dominantnu (inhibitornu) ulogu u kontroli sekrecije prolaktina. Dopamin je glavni, ako ne i jedini prolaktin inhibirajući faktor, a dopaminski receptori (Dj, D2 receptori) su nesumnjivo otkriveni na površini laktotropnih ćelija. Iako do sada nije otkriven specifični prolaktin stimulišuči faktor, postoji veći broj aktivnih supstanci koje utiču stimulativno na sekreciju prolaktina, ili nezavisno ili preko potencijalnog PRF-a.

Prolaktin ostvaruje svoj efekat delujući na raznovrsna tkiva (grudi, jetra, bubreg, adrenalna žlezda). Najvažnije uloge prolaktina u organizmu se sastoje u pripremi mlečnih žlezda, za laktaciju, a zatim i u održavanju ove funkcije posle porođaja. Od značaja je njegova supresija funkci­je gonada, što je ranije pomenuto, kontrola funkcije nadbubrežnih žlezda, kao i delovanje na metabolizam ugljenih hidrata, masti i belančevina.

Sekrecija prolaktina se odvija po dnevnom ritmu, sa najvišim nivoom u toku spavanja i neposredno pre buđenja, obično između 5 i 7 sati, a najnižim između 10 i 12 sati. Naročito je povećana sekrecija prolaktina za vreme REM faze spavanja, kada preovladava serotoninski tonus nad dopaminergičkim tonusom. Normalne vred-nosti za ovaj hormon se kreću između 33 i 580 mlU/L. Da bi se potvrdila ili isključila hiperpro-laktinemija potrebno je višekratno određivanje prolaktina, jer je njegovo lučenje pulsatilno (na oko 20 minuta).

Sekrecija prolaktina je značajno povećana u toku trudnoće, a umereno u pojedinim fazama reproduktivnog perioda. Stresogeni činioci i fizički napor obično dovode do povećanja kon­centracije PRL-a u krvi. Mnogi medikamenti, uključujući i neka anestetička sredstva, hormoni (TRH, estrogeni) i neurotransmiteri (endogeni opioidi, neurotenzin, Y-aminobuterna kiselina) utiču na povećanu sekreciju prolaktina. Najčešći patološki uzrok hiperprolaktinemije je adenom hipofize. On se može pojaviti u vidu mikropro­laktinoma, lokalnog invazivnog adenoma i difuznog invazivnog adenoma, bez ekspanzije i sa supraselarnom ekspanzijom. Za ispitivanje sekre­cije prolaktina i diferencijalnu dijagnostiku funkcionalnog i patološkog uzroka hiperprolak­tinemije, vrše se funkcionalni i dinamički (stimu-lacijski ili supresivni) testovi, kao i radiološka dijagnostika (ciljana Ro-grafija turskog sedla, ili kompjuterizovana tomografija). U svakom slučaju je korisno obaviti i oftalmološki pregled, jer ispadi u vidnom polju govore za intrakranijal-ni ekspanzivni proces.

Na kraju zaključimo da hiperprolaktinemija uzrokuje raznolike poremećaje menstrualnog cik­lusa, čiji je zajednički imenitelj anovulacija². U vezi sa tim je i problem usporenog i odloženog puberteta, kao i neplodnosti takvih pacijentkinja, što je najčešći razlog koji ih dovodi lekaru. Treba pomenuti i čestu galaktoreju, u vidu oskudnog iscedka iz dojki.

Lečenje hiperprolaktinemije je usmereno ka odstranjenju uzroka povišene sekrecije prolaktina. Terapija se ponekad sastoji od prekida uzimanja određenog medikamenta, korekcija metaboličkog stanja, ili, u najdelikatnijim slučajevima, od odstranjenja prolaktinoma. Međutim, najčešće se u lečenju koriste agonisti dopamina, posebno iz grupe alkaloida ergota. Najveći značaj među njima ima bromokriptin, derivat lizergične kiseline. Dnevna doza ovog preparata se kreće kreće između 2,5 i 5 mg, a kod prolaktinoma i do 40 mg dnevno. Noviji preparat je kabergolin, koji ima prolongirani efekat i bolju toleranciju. Daje se jednom ili dva puta nedeljno u količini od 0,5-1 mg.