Cervikalna intraepitelna neoplazija

Cervikalna intraepitelna neoplazija (CIN) predstavlja premalignu promenu na donjim geni­talnim organima, kojoj se danas posvećuje najveća moguća pažnja. Razlozi za to su što je maligna bolest cerviksa jedna od najčešćih lokalizacija malignog procesa u organizmu žene i što njenom nastanku uvek prethodi postojanje intraepitelne neoplazije.

Od ogromnog je značaja i činjenica da je pravovremeno otkrivena CIN u potpunosti izlečiva bolest, što je najbolji put u prevenciji cervikalnog kancera.

CIN su asimptomatska oboljenja i otkrivaju se samo pri kontrolnim pregledima, metodama kol-poskopije i citodijagnostike. Patološke kolpo-skopske slike (mozaik, punktacija, leukoplakija, atipična vaskularizacija, jod negativne neme zone) ukazuju na postojanje patološkog procesa na por­ciji (portio vaginalis uteri) i zahtevaju njegovo his­tološko razjašnjenje posle biopsije. Aplikacija 3% sirćetne kiseline i Schiller-ovog rastvora na porciji pri kolposkopiranju, omogućuju uzimanje tzv. ci­ljane biopsije, tj. dobijanje reprezentativnog uzorka tkiva. Histopatološki pregled tog uzorka će pokaza­ti da li postoji CIN i kog je stadijuma, zavisno od proširenosti patoloških promena u epitelu (sLl-41).

Po najnovijoj nomenklaturi ove promené se dele u dve grupe. Prvu čine skvamozne intraepitelne Iezije niskog gradusa (LSIL), u koju spadaju condilomata plana i CIN I, a drugu skva­mozne intraepitelne lezije visokog gradusa (HSIL), u koju spadaju CIN 2 i CIN 3. Ova podela je značajna zbog terapijskog pristupa ovim prom-enama. Uz kolposkopiju je od najvećeg značaja u detekciji CIN, metoda citodijagnostike. Te dve tehnike čine osnovu cervikalnog skrininga, tj. organizovane borbe protiv maligne bolesti cerviksa, na bazi periodičnih kontrolnih pregleda. U poslednje vreme se u ispitivanju CIN posebno mesto daje detekciji humanih papiloma virusa (HPV), obzirom na njihovo mesto u etiopato-genezi bolesti. Danas se smatra da je infekcija cerviksa nekim od HPV tipova, osnovni faktor u nastanku CIN, pri čemu se ne zapostavlja ni uloga kokarcinogena. Čak su poznati i segmenti viralnog genoma (Eg i E7) koji dovode do muta-geneze ćelije domaćina. Kako su HPV seksualno prenosivi agensi, moguće je defmisati faktore rizika, a time i mere profilakse za nastanak CIN. Evolucija bolesti je spora, višegodišnja, što daje mogućnost da se ona, iako je asimptomatska, metodama detekcije na kontrolnim pregledima, prvovremeno otkrije. Zavisno od stadijuma u komeje bolest otkrivena, pristupa se njenom tret­manu.. Promené tipa LSIL, koje su HPV nega­tivne, se samo prate. Ukoliko se u njima meto­dama DNA-hibridizacije otkriju onkogeni tipovi virusa (16,18, 31, 33, 35, 52), promenu je u cilju sprečavanja progresije bolesti potrebno ukloniti. To se postiže jednom od tzv. destruktivnih tehni­ka (laser-vaporizacija, hladna koagulacija, kri-oterapija i elektrokauterizacija). Ako histopato-loški nalaz pokaže postojanje promené iz grupe HSIL (CIN 2 i CIN 3), lečenje se sprovodi nekom od tehnika ekscizije (konizacija skalpelom, kon-zacija laserom, loop-dijatermija, histerktomija). Osnovno je istaći da se, kako destruktivnim tako i ekscizionim tehnikama, postižu izuzetno dobri rezultati lečenja i time sprečava progresija CIN u invazivni karcinom.