Tokolitička terapija
Najčešće primenjivana tokolitička terapija može se svrstati u više grupa. Najviše primenji- vani u praksi su agonisti {3-adrenergičkih receptora. Određeni značaj imaju i magnezijum-sulfat, inhibitori prostaglandina, blokatori kalcijumskih kanala i neka druga sredstva.
Agonisti b-adrenergičkih receptora
Adrenergički receptori se nalaze na površini membrane glatkih mišića, gde specifični agonisti
iuugu ueiovan. Aaenu ciKiaza, Koja je smeštena u ćelijskoj membrani, aktivira se stimulacijom receptora. Adenil ciklaza potom stimuliše konverziju ATP-a u ciklični AMP, koji deluje na inicijaciju mnogih intracelulamih procesa koji smanjuju koncentraciju jonizovanog kalcijuma u ćehji i tako sprečavaju aktivaciju kontraktilnog proteina. U miometrijumu se nalaze {3-2 adrener- gički receptori. Najzastupljeniji beta adrenergički agonisti su: ritodrin, terbutalin, salbutamol, fenoterol. Mogu se koristiti oralno u više pojedinačnih doza Ui kao intravenska terapija (tokoliza). Intravenska tokoliza može izazivati poremećaje opšteg stanja trudnice u vidu: tahikardije, hipotenzije, bola u grudima, na EKG- u depresije S-T segmenta, plućni edem, metaboličke poremećaje (hiperglikemiju, hiperinsulinemiju, hipokaliemiju, pojavu laktata i ketoacidoze), a ponekad i letalni ishod. Zna se da (3-agonisti zadržavaju natrijum i vodu i tako povećavaju cirkulišući volumen, povećavaju kapilarni permeabilitet, remete srčani ritam i izazivaju ishemiju miokarda.
Magnezijum-sulfat Magnezijum-sulfat svoj tokohtički efekat ostvaruje mehanizmom kompeticije, ponašajući se kao kalčijumski antagonist. On ne podleže disoci- jaciji .pa deluje ekstracelularno, zauzimajući receptorska mesta na ćehjskoj membrani uterusa. Smanjujući ulazak jonizovanog kalcijuma u ćeliju, dovodi do smanjenja slobodnog intraćeli- jskog nivoa ovog elementa, što je praćeno mišićnom relaksacijom.
Primena ovakve tokolize zahteva kontrolu nivoa magnezijuma u plazmi (dozvoljene vrednosti su do 7 mg/dl). Posebnu pažnju treba obratiti na reflekse i na srčanu i respiratornu funkciju, kako bi se izbegla predoziranost, odnosno hipermag- neziemija. Antidot je kaldjum-glukonat.
Inhibitori prostaglandina Inhibitori prostaglandina mogu svoju funkd- ju ostvariti ili tako što blokiraju sintezu prostaglandina (a), Ui što blokiraju njihov efekat na target tkivima (b). Grupa enzima poznata kao prostaglandin sintetaze su odgovorne za konverziju arahidonske kiseline u prostaglandine. Aspirin, salidlati, indometadn, naproksen, sulin- dak i neki drugi medikamenti mogu sprečiti pomenuti proces konverzije. Nažalost, oni deluju i na fetus zatvarajući duktusa arteriosusa i izazivajući nekrotizirajući enterokolitis i intrakranijal- nu hemoragiju, pa je zato njihova upotreba ograničena. Poznato je da postoje kontraindikaci- je za primenu indometacina i sa strane trudnice, kao što su ulkus, slabost jetre, renalna insuficijen- cija i poremećaji koagulacije.
Blokatori kaldjumskih kanala Poznato je da aktivnost glatke muskulature miometrijuma direktno zavisi od koncentracije slobodnog, jonizovanog kaldjuma. Inhibidja kontrakdje se prema tome izaziva smanjenjem njegove koncentracije. Blokatori kaldjumskih kanala (nifedipin, npr.) inhibiraju ulazak kaldjumovih jona kroz tip-1 kanala. Intraćelijska koncentradja kaldjuma zavisi i od pražnjenja ćelijskih depoa ovog dementa, kao i od ulaska kaldjumskih jona kroz t-tip kanala. Generalizovana vazodilatadja je najčešd neždjeni efekat ove terapije. Eventualna istovremena „primena blokatora kalcijumskih kanala i magnezijumske tokolize može imati neželjenih efekata, jer se u zajednici pojačava toksičnost magnezijum-sulfata i. pospešuje stvaranje neuromišićnog bloka, koji može ugroziti kardiorespiratomu funkdju.
Drugi medikamenti sa tokolitičkim dejstvom Kortikosteroidi se upotrebljavaju u cilju povećanja produkcije surfaktanata i ubrzanja fetalne plućne maturacije. Na taj način bi, barem teorijski, trebalo da se smanji učestalost respiratornog distres sindroma kod prematurusa. Glukokortikosteroidi, kao što je P-metazon, povećavaju produkciju, maturaciju i oslobađanje alveolarnog surfaktanta, a to je praćeno povećavanjem odnosa lecitin-sfingomijelin (L/S) u amnionskoj tečnosti.
Danas se u pogledu novina u tokolitičkoj terapiji najveća pažnja posvećuje antagonistima oksitodna (atosibar), NO donorima (gliceril- rinitrat, Ui skraćeno GTN) i preparatima koji selektivno otvaraju K-kanale.
Ukoliko ne možemo zaustaviti prevremeni porođaj tokolizom, ih ako postoje kontraindikaci- je za njenu primenu, takav porođaj zahteva prisutnost iskusnog akušera i intezivan fetalni monitoring. Neophodno je stvoriti uslove za atraumatski porođaj i prisustvo neonatologa na rođenju.