Fetomaternalna imunologija
U imunološkom smislu humani embrion/fetus predstavlja semialograft (polu- transplantat) pošto poseduje antigene i majčinog i očevog porekla a svojim tkivima je u bliskom dodiru sa majkom. Fetomaternalna imunologija pokušava da objasni na koji način fetus uspeva da izbegne imuni odgovor i odbacivanje od strane majke-domaćina. Pretpostavka da je imuna inter- reakcija majke i ploda prevashodno destruktivna i da se svodi na borbu za neodbadvanje fetusa postepeno se napušta u korist hipoteze o imunološkoj koegzistendji koja ima za dlj podsticanje rasta i razvoja ploda.
Jedna od osnovnih karakteristika trofoblasta je nedostatak antigena (primamo trofoblastnih ili očevih) koji bi izazvali nepovoljan imuni odgovor majke. Sinddotrofoblast, najved deo fetalnog tkiva koje je u kontaktu sa krvotokom majke, ne poseduje humane leukocitne antigene (HLA) Mase I i/ili II. Zato trofoblastne ćelije nemaju antigenske determinante neophodne za aktiviranje T-limfodta majke. Pojedine ćelije ekstraviloznog dtotro- foblasta (u deddui, zidovima spiralnih arterija i chorion laeve) posedujuHLA-antigene klase I; ovi antigeni su ili nepotpuni ili na neki način “prigušeni”. Ti tzv. neklasični HLA-antigeni klase I (HLA-G) omogućavaju ćelijama trofoblasta da ispoljavaju sopstvene antigene bez izazivanja imunog odgovora majke (imunotropizam).
Blokada imunog odgovora majke tokom trudnoće, kako embrion/fetus ne bi bio odbačen, nije dokazana. Ispitivanja su pokazala sledeće rezultate: 1. broj leukodta u trudnoći se blago uvećava dostižud broj 10.000/mm^ u terminu porođaja, a raste i njihova bakteriddna aktivnost, 2. broj i funkdja T i B-limfocita i njihovih subpopuladja u trudnođ se ne menjaju, 3. NK-ćelije su istih nivoa i očuvane funkdje tokom graviditeta i 4. oslabljen je celularni imuni odgovor na antigene poliomyeliti- sa, malarije i hepatitisa A’i B. Zaključak je da je imuni odgovor majke u trudnođ nepromenjen, mada su neke infekdje češće i virulentnije.
Kod 25% prvorotki i 35-65% višerotki dokazana su leukodtotoksična IgG-antitela uperena protiv fetalnih antigena očevog porekla. U krvi trudnica dokazana su i ne-HLA antitela koja se vezuju za trofoblast Uprkos prisustvu ove 2 grupe aloantitela kod određenog broja trudnih žena, nema dokaza o njihovom štetnom delovanju na fetus ili placentu. Tri su moguća objašnjenja: 1. fetus razradi (“elaborira”) rastvorljive HLA-antigene, 2. placenta služi kao “sunđer” za potencijalno opasna antitela pa ona i ne dospevaju do ploda i 1. stvaraju se antiidiotipska antitela na antitelima majke.
U ranom graviditetu postoji i imuni balans između faktora koji podstiču rast i razvoj trudnoće i mehanizama koji štite embrion od imunog napada majke. Imunotropni faktor CSF-1 (makrofag) stimuliše rast | diferentovanje tro- foblasta. S druge strane, decidua poseduje obilje imunološki Sposobnih ćelija koje liče na velike granulisane limfocite (LGL-ćelije). To su efek- torne ćelije prirodnog imunog sistema čija su primarna meta nediferentovane i/ili transformisane ćelije; LGL-ćelije regulišu trofoblastnu invaziju i sprečavaju razvoj hidatidozne mole.
