Šta je dekubit, dekubitus (decubitus), zbog čega nastaje, kako se leči i koja je prognoza?

Pravi naziv za dekubit, dekubits, je ulceracija nastala zbog pritiska (odnosno na engleskom pressure ulcer). JEdnostavno rečeno, usled pritiska koji traje, najčešće kao posledica ležanja, i to najčešće na mestima na kojima su kosti blizu kože, dolazi do pojave ishemije, odnosno nedostatka krvi, ćelijske smrti i pojave otvorenih rana koje se skraćeno zovu dekubitusi, ili dekubiti.

Ovo stanje se najčešće javlja kao posledica nekretanja, kod nepokretnih osoba, osoba koje su pretrpele moždani udar, odnosno šlog, ili kod terminalnih bolesnika koji boluju od malignih oboljenja.

Sam izraz dekubitus potiče od latinske reči decumbere što znači leći. Medjutim, kao što je napomenuto u medicinskoj terminologiji najpravilniji naziv je ulceracija nastala od pritiska.

Punjenje kapilara, odnosno pritisak koji kapilare održava prohodnim je samo 32 mm HG, i kada postoji pritisak koji nastaje od ležanja koji je najčešće veći od pomenutog kapilarnog pritiska, dolazi do zatvaranja kapilara, i pojave ishemije, odnosno neprokrvljenosti.

Rizični faktori, kao što su godine starosti bolesnika i dugotrajna nepokretnost (vezanost bolesnika za krevet ili invalidska kolica) mogu ubrzati razvoj dekubitusa. Na rizik za razvoj dekubitusa mogu uticati različiti spoljašnji i unutrašnji faktori. Od spoljašnjih najvažniji su: neudoban krevet, nečista i vlažna koža, sredstva za imobilizaciju, nabori na posteljini i ličnom rublju, mesto pritiska proteze, trahealne kanile ili trajnog katetera.

Unutrašnji faktori su poremećaji metabolizma i ishrane (pothranjenost i gojaznost), cirkulatorni poremećaji, hronične i terminalne bolesti, ortopedski problemi, gubitak senzibiliteta kože. Uzimanje nekih lekova iz grupe sedativa, analgetika ili antihipertenziva, koji usporavaju protok krvi, takođe se svrstavaju među ozbiljne rizične faktore, pa je potreban dodatni oprez.

Postoji nekoliko stadijuma dekubitusa.

Prvi i osnovni stadijum je suspektna povreda tkiva u dubini kada postoji promena boje kože koja se nalazi na mestu pritiska. Osim promenjene boje, nema drugih znakova i simptoma, osim bola koji se može nalaziti ili drugih neprijatnih osećaja.

Prvi stadijum ulceracije i dalje ima netanutu kožu, ali se boja menja od modre ka crvenoj, jer dolazi do reaktivne hiperemije, odnosno do početka stvaranja ulceracije.

Drugi stadijum predstavlja stanjenje kože, na račun epiderma i derma.

Treći stadijum je gubitak čitave debljine kože koji se širi na potkožno tkivo se do mišićne fascije.

Četvrti stadijum se širi na mišiće, kosti i zglobove.

Nekategorisani stadijum je kada postoji crna krasta ili eshara, pa se ne može sa sigurnošću utvrditi koja je dubina dekubitusa.

Komplikacije nelečenog dekubitusa su maligna alteracija, osteomijelitis, sepsa, pojava raznih fistula, amiloidoza, anemija i brojne druge.

Šta se radi prilikom postavljanja dijagnoze dekubitusa?

Idealno bi bilo da se načine laboratorijske analize poput kompletne krvne slike i sedimentacije eritrocita, zatim nivo serumskih albumina, transferina i serumskih proteina.

Ne bi bilo loše uraditi analizu urina sa urinokulturom, analizu stolice sa koprokulturom, analizu hemokulture kod sumnje ne sepsu.

Kako se leče dekubitusi, ili kakvo je lečenje dekubitusa?

Inicijalno, lečenje se može podeliti na neoperativno i operativno lečenje i ovo najčešće zavisi od stadijuma ulceracije.

Naime, kod prvog i drugog stadijuma, dolazi u obzir konzervativni tretman, mazanje melema, previjanje i higijena rane.

Za treći i četvrti stadijum mora se uzeti u obzir hirurško lečenje, mada kod velikog broja ovih pacijenata lečenje je kontraindikovano zbog pridruženih oboljenja, pa se i dalje praktikuje konzervativni tretman.

U lečenju dekubitusa moraju se poštovati osnovni principi poput smanjivanja pritiska, i u tom cilju najbolje je koristiti antidekubitalni dušek, koji za naše podneblje nije jeftin, ali je veoma efikasan.

Kontrola infekcije obuhvata redovnu dezinfekciju rane antiseptikom, kao i opšte mere (uzimanje antibiotika prema antibiogramu).

U terapiju dekubitalnih ulceracija svakako spada i primena različitih obloga i lokalnih lekova, elektromagnetna terapija, UZV terapija, V.A.C. terapija (lečenje negativnim pritiskom).

Debridman nekrotičnog i ishemičnog tkiva je obavezan.

Potrebna je adekvatna ishrana pacijenata ukoliko su svesni, odnosno hiperpriteinska ishrana.

Prestanak pušenja je obavezan.

Neophodno je korigovati anemiju.

Neophodno je lečenje urinarne i fekalne inkontinencije ukoliko postoji.

Hirurško lečenje dolazi na kraju, ukoliko ništa od navedenog nije pomoglo i o njemu ćemo pisati u drugom artiklu.