Šta je hronični duodenitis?
Duodenum (dvanaestopalačno crevo) je deo gastrointestinalnog trakta koji se nadovezuje na želudac. Duodenitis predstavlja zapaljenje unutrašnjeg sloja ovog creva (tj. sluzokože). Može biti u akutnoj, ali i u hroničnoj formi.
Duodenitis se retko javlja kao izolovano oboljenje, već najčešće zajedno sa gastritisom (zapaljenje sluzokože želuca).
Najčešće, do hroničnog duodenitisa dolazi usled infekcije nekim bakterijama, parazitima, ali i kao posledica nelečenog ulkusa dvanaestopalačnog creva.
Koji su simptomi i znaci hroničnog duodenitisa?
Bolest često ne daje nikakvu kliničku sliku. Simptomi hroničnog duodenitisa nisu specifični, a kada postoje, oni su
- bol u trbuhu, naročito u gornjem delu trbuha koji ne prestaje na upotrebu terapije protiv čira
- gubitak apetita
- mučnina, gadjenje i povraćanje
- neprijatan zadah iz usta (foetor ex ore)
- neprijatan ukus u ustima
- pojava krvarenja je moguća u smislu pojave crne stolice (melena), veoma retko u vidu prisustva krvi u povraćenom sadržaju
Kako se postavlja dijagnoza hroničnog duodenitisa?
Na osnovu anamneze, kliničke slike i objektivnog pregleda, ne može se sa sigurnošću postaviti dijagnoza hroničnog duodenitisa.
Zlatni standard u postavljanju dijagnoze hroničnog duodenitisa je endoskopija (posmatranje unutrašnjosti želuca i duodenuma posebnom sondom kojom se ulazi kroz usta) i uzimanje isečka za histopatološki i mikrobiološki pregled.
Kontrastno snimanje barijumskim kontrastom može da pomogne u postavljanju dijagnoze (promene su u smislu brzog prolaska kontrasta kroz dvanaestopalačno crevo i multiplih erozija).
Laboratorijski nalazi mogu ukazati na smanjenje nivoa eritrocita i hemoglobina usled krvarenja iz multiplih lezija. Ne postoji ni jedan specifičan laboratorijski nalaz koji bi ukazao na ovu bolest.
Kako se leči hronični duodenitis?
Lekovi koji vezuju želudačnu kiselinu (antacidi) mogu da utiču na smanjenje simptoma i ubrzanje oporavka.
Kod infekcije bakterijama koriste se antibiotici i to najčešće u kombinaciji zbog mogućnosti razvijanja rezistencije na samo jedan lek.
U smanjenju kiselosti želudačnog soka koriste se inhibitori protonske pumpe (omeprazol, pantoprazol, lansoprazol) i antagonisti H2 receptora (ranitidin, famotidin). Najčešće se svi pomenuti lekovi koriste u kombinaciji.
Uz terapiju, bitan je i higijensko-dijetetski režim (pravilna, uravnotežena i redovna ishrana uz bavljenje fizičkim aktivnostima i eliminisanje stresa). Takodje, bitno je i eliminisanje alkohola, kofeina i pušenja, kao i lekova koji dovode do akutnog zapaljenja.
