Šta je hronični gastritis?
Gastritis predstavlja zapaljenje unutrašnjeg sloja želuca (sluzokože) i može biti akutne i hronične prirode. Za razliku od akutnog gastritisa koji karakteriše otečena, hiperemična sluzokoža sa našikanim krvnim sudovima i mogućim erozijama sluzokože, kod hroničnog gastritisa postoji infiltracija sluzokože limfocitima koja je bleda.
Uzrok gastrtitisa mogu biti iritativna dejstva, poput dugotrajnog konzumiranja alkohola, ili korišćenja nesteroidnih antiimflamatornih lekova poput aspirina, ili ibuprofena (ovi lekovi smanjuju produkciju supstanci koje se nazivaju prostaglandini i enzima ciklooksigenaze koji imaju protektivnu ulogu od dejstva želudačne kiseline).
Takodje, do pojave hroničnog gastritisa dolazi kod gutanja nekih baza, ili kiselina. Stres ima značajan uticaj na pojavu akutnog gastrtitisa, jer direktno povećava lučenje želudane kiseline. Uzrok akutnog gastritisa mogu da budu i infekcije bakterijama, ili virusima. Uzrok hroničnog gastritisa mogu da budu infekcija Helicobacter pylori bakterijom, povraćanje, hronični refluks žuči iz dvanaestopalačnog creva, ali se javlja i kod obolelih od HIVA-a, Kronove bolesti i autoimunih bolesti.
Hronični gastritis se može podeliti na dva tipa u odnosu na lokalizaciju zapaljenskog procesa na želucu. Tip A hroničnog gastritisa zahvata telo i fundus želuca, dok tip B zahvata pilorus želuca, odnosno deo ka dvanaestopalačnom crevu i javlja se češće nego tip A.
Koji su simptomi i znaci hroničnog gastritisa?
Mnogi ljudi sa gastritisom nemaju nikakve simptome, ali ukoliko postoje najčešće su
- bol u gornjem levom delu trbuha koji može biti dosadan i tup, ali može biti oštar, probadajući
- bol se može širiti i u ledja
- mučnina, gadjenje i povraćanje (koje donosi kratkotrajno poboljšanje)
- podrigivanje
- neprijatan ukus u ustima
- nadimanje
- osećaj sitosti posle samo nekoliko zalogaja hrane
- odvratnost prema hrani
- gubitak apetita
- neobjašnjiv gubitak težine
Akutni gastritis se karakteriše lezijama koje mogu krvariti, pa daje simptome u vidu crne stolice (melena) i povraćanja krvavog sadržaja (hematemeza). Razlika izmedju akutnog i hroničnog gastritisa više postoji na histološkom planu, nego na osnovu kliničke slike.
Kako se postavlja dijagnoza hroničnog gastritisa?
Dijagnoza se može postaviti na osnovu anamneze i kliničke slike, ali se definitivno potvrdjuje gastroskopijom (posmatranje unutrašnjosti želuca posebnom sondom sa kamerom koja se plasira kroz usta). Takodje, gastroskopija omogućava uzimanje isečka tkiva za histopatološki i mikrobiološki pregled koji dosta pomaže u terapiji.
Definitivna dijagnoza hroničnog gastritisa se postavlja samo na osnovu histopatološkog nalaza isečka tkiva.
Ultrazvuk trbuha nije dovoljan za postavljanje dijagnoze gastritisa, ali može da pomogne u isključivanju nekih drugih oboljenja gastrointestinalnog trakta.
Čest nalaz antitela prema unutrašnjem faktoru u serumu pacijenata sa A gastritisom i pemicioznom anemijom ukazuje na autoimunu patogenezu oboljenja. Antitela protiv parijetalnih ćelija se javljaju kod oko 90% pacijenata sa pernicioznom anemijom i kod više od polovine pacijenata sa hroničnim A gastritisom. Ne postoji definitivni laboratorijski nalaz koji bi ukazao na dijagnozu hroničnog gastritisa.
Kako se leči hronični gastritis?
Lečenje gastritisa zavisi isključivo od uzročnika. Tako, ukoliko je uzrok infekcija, podrazumeva se adekvatna antibiotska terapija.
Veoma je bitno smanjiti kiselost želudačnog soka i to se postiže uz pomoć dve vrste lekova. Blokatori H2 receptora (ranitidin, famotidin, cimetidin) i inhibitori protonske pumpe (omeprazol, lansoprazol, pantoprazol).
H. pylori se leči antibioticima i to kombinacijom, jer ova bakterija može da postane otporna na samo jedan lek (daje se najčešće amoksicilin i azitromicin sa omeprazolom koji smanjuje kiselost želudačnog soka). U slučaju da bakterija opstaje na ovu terapiju, može se uključiti još jedan antibiotik.
