Šta je disgrafija (poremećaj rukopisa)?

Disgrafija predstavlja otežano pisanje koje se manifestuje poremećajem rukopisa. Javlja se, bez obzira na razvijeno čitanje i bez obzira na stepen intelektualnog razvoja.

Osobe koje imaju disgrafiju obično mogu da pišu u odredjenoj meri, a često su im poremećene i druge, fine motorne veštine, poput vezivanja pertli, brijanja, kucanja na tastaturi..

Disgrafija može biti nasledna i manifestuje se kada dete počne da uči pisanje i susreće se sa teškoćama u jednakoj veličini slova, razmaka izmedju slova, ili piše pogrešne reči, bez obzira na uputstva. Takodje, postoji i stečena disgrafija koja se ispoljava nakon neuroloških bolesti (nakon šloga, na primer). Disgrafija se često nalazi kod osoba koje boluju od Turetovog sindroma, kod dece sa nedostatkom pažnje, kod Aspergerovog sindroma, autizma…

Disgrafija može da bude blaga kada postoje samo male promene u rukopisu, izražena kada postoje velike promene u rukopisu, a potpuna nemogućnost pisanja se naziva agrafija i predstavlja prolaznu manifestaciju, ali dete kasnije ima izraženu disgrafiju.

Vizuelne disgrafije nastaju usled izmenjene prostorne orijentacije, vizuelne memorije i suženog opsega vizuelne percepcije. Najčešći simptomi su nemogućnost uočavanje razlika između slova koja su slična po obliku..

Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog sluha kada i pored normalnog fiziološkog prijema zvuka ne postoji razlikovanje zvukova. Dete ne može da napiše jasno ono šta čuje, što se posebno manifestuje pri diktatima i zapisivanju onoga šta čuje.

Jezičke disgrafije se javljaju kod dece koja nisu razvila govor, poput njihovih vršanjaka. To su deca sa oskudnim rečnikom i greškama u gramatici.

Grafomotorne disgrafije nisu kategorija digrafija, nego više forma poremećenog rukopisa koji se ispravlja upornim vežbanjem.

Kako se manifestuje disgrafija?

U simptome disgrafija spadaju mešanje velikih i malih slova, nepravilna veličina i oblik slova, nedovršena slova, nastojanje da se pisanje ne koristi kao komunikaciono oruđe, smanjena brzina pisanja ili prepisivanja, pričanje sa sobom u toku pisanja, opšta nečitljivost.

Zgrčeni prsti prilikom pisanja; neobičan položaj tela, ručnog zgloba i papira prilikom pisanja; nepotrebno brisanje napisanog; neprepoznavanje velikih i malih slova, pogrešno korišćenje margina i redova; neorganizovano pisanje po strani; nedovoljna brzina prilikom prepisivanja; opšta nečitljivost; potreba za verbalnim signalima; oslanjanje na mentalnu sliku onoga šta npr. radi ruka dok piše; primena verbalnih uputstava i sporo planiranje rada.

Osobe sa digrafijom se žale na bol prilikom pisanja, koji obično počinje u podlaktici i šaci, a zatim se širi na čitavo telo. U početku, ovaj bol se javlja prilikom pisanja, a kasnije se može javiti i kada je osoba pod stresom.

Stres je najčešći pratilac osoba sa disgrafijom. Kada se susreću sa teškoćama pisanja, deca mladjeg uzrasta plaču, odbijaju da nastave da pišu i postaju razdražljiva.

Kako se postavlja dijagnoza disgrafije?

Dijagnoza disgrafije se obično postavlja anamnezom i pregledom deteta (daju se najobičniji zadaci koji podrazumevaju prepisivanje, pisanje reči koje se čuju, jednostavnih slova, ili tekstova).

Dijagnoza se obično postavlja u prvim razredima tokom osnovno-školskog obrazovanja, kada deca počinju da pišu. Učitelji se žale na loš napredak deteta, deca se povlače u sebe, jer misle da su lošija od svojih vršnjaka, a roditelji pregledom sveski mogu da zapaze da postoji problem.

Kod odraslih ljudi, ukoliko se pojavi disgrafija, uvek treba posumnjati na poremećaje po tipu šloga i sprovesti sva neophodna ispitivanja u tom smislu.

Kako se leči disgrafija?

U nekim zemljama zapadne Evrope, postoje dvonastavni časovi, gde jedan nastavnik radi sa decom koja normalno napreduju, a drugi posebnu pažnju usmerava na individualne planove za svako dete Kako u našoj zemlji to nije slučaj, veoma je važna uloga roditelja u razvijanju detetovih veština pisanja, čime se izbegava stres deteta i omogućava bolja socijalizacija.

Roditelj ima važnu ulogu u realizaciji programa, koji je veoma širok i uključuje vežbe razlikovanja, vežbe pamćenja i analize glasova, grube i fine artikulacije glasova i njihovo zapisivanje, pisanje štampanih malih i velikih slova azbuke u svesci s kvadratima, pisanje rečenica, diktat, prepis i slobodan sastav.

Treba intenzivno ohrabrivati dete da nastavi sa svojim napretkom, jer se na taj način bori protiv stresa i omogućava se bolja socijalna komponenta razvoja deteta.