Hiperlipoproteinemije

Primarne hiperlipoproteinemije se mogu klasifikovati u pet osnovnih tipova, od kojih su najčešće: familijarna hiperhilomikro- nemija (tip I), familijarna hiperholesterolemija (tip Ha) i familijar­na kombinovana hiperlipidemija (tip Ilb). 

Familijarna hiperhilomikronemija je izuzetno redak autozomno recesivan poremećaj uzrokovan odsustvom ili defektom lipopro- teinske lipaze ili deficitom njenog kofaktora Apo CII. Ispoljava se ekstremno visokom postprandijalnom hipertrigliceridemijom (35- 115 mmol/1), kao i hiperholesterolemijom. Najčešće se otkriva nalazom hiloznog seruma pri rutinskoj analizi krvi ili lipemije reti- ne tokom pregleda očnog dna. Pored toga, poremećaj karakterišu ksantomi, hepatosplenomegalija i ataci pankreatitisa. Rizik od ate- roskleroze je manji nego u drugim oblicima familijarne hipehole- sterolemije. Terapija se zasniva na maksimalnoj restrikciji masti uz optimalni dodatak esencijalnih masnih kiselina i liposolubilnih vitamina. Dozvoljen dnevni unos masti za decu unutar prvih godi­na iznosi 5-10 g, a u kasnijem uzrastu 15-30 g. Energetske potrebe se primarno pokrivaju ugljenim hidratima. U atacima pankreatitisa, pored maksimalne restrikcije masti (<1 g dnevno), radi se lipidna afereza, dok se u slučajevima sa deficitom Apo CII, pored toga, vrši i njegova nadoknada.

Familijarnu hiperholesterolemiju karakteriše preko 150 različitih mutacija LDL receptora koje se nasleđuju autozomno kodomina- ntno. Incidencija heterozigota je 1:200-500, a homozigota 1: IO⁶. U heterozigotnom stanju broj LDL receptora je sveden na 50%, dok su kod homozigota oni praktično odsutni. Kao posledica genetskog defekta javlja se hiperholesterolemija sa aterosklerozom koja u homozigotnom stanju dovodi do ranih komplikacija. Nivo holestero- la kod heterozigota najčešće iznosi 7,3-13 mmol/1, a kod homozigo­ta 20-25 mmol/L Pored ateroskleroze, oboljenje prati i pojava ksan- toma. Osnovu tretmana, kao i prevencije komplikacija čini maksi­malna restrikcija masti (s30% energetskih potreba), egzogenog unosa holesterola (<300 mg dnevno) i zasićenih masnih kiselina (<10% ukupnog unosa masti). Zbog rizika od energetskog deficita, kao i negativnog efekta preterane restrikcije masti na razvoj cen­tralnog nervnog sistema, ove dijetetske mere se ne preporučuju deci pre navršenih dve godine (Američka akademija za pedijatriju, 1998; Američka kardiološka asocijacija, 2000). Povoljan efekat na smanjenje nivoa holesterola u krvi, pored restrikcije masti, imaju biljna hrana bogata vlaknima i primerena fizička aktivnost. Deficit masti u energetskom metabolizmu se kompenzuje polisaharidima, pri čemu deci do navršenih pet godina uz odgovarajući dodatak liposolubilnih vitamina. Primena lekova u cilju regulacije hiperlipi- demije kod dece je indikovana samo u stanjima gde nivo holestero­la i pored svih dijetetskih mera ostaje iznad 8mmol/L Najčešće se daju apsorberi holesterola i žučnih kiselina, kao što su holestiramin (Questran) i holestipol (Cholestid). Dugotrajnija primena ovih pre­parata, međutim, može da dovede do malapsorpcije liposolubilnih vitamina i mikroelemenata, te ih treba dodatno unositi. Lekovi sa inhibitornim efektom na celularnu produkciju holesterola se, za sada, retko daju tokom rasta i razvoja. Kod homozigota sa naglaše­nim zdravstvenim problemima primenjuje se plazmafereza.

Familijarna kombinovana hiperlipidemija se nasleđuje autozom­no dominantno i predstavlja najčešći nasledni oblik dislipoprotei- nemije. Javlja se sa incidencijom od 1:100-300 i ispoljava umere- nim povećanjem serumskog nivoa VLDL, LDL, holesterola i triglice- rida. Terapija je slična kao kod hiperholesterolemija tipa II a, s tim što su dijetetske mere efikasnije.

Bolest hilomikronskih ostataka (hiperlipoproteinemija tip III) je redak autozomno recesivan ili dominantni poremećaj praćen abnormalnošću u sintezi Apo E. U detinjstvu se retko manifestuje, a karakteriše ga umereno povećanje IDL, hilomikrona, holesterola i triglicerida, kao i pojava ksantoma u području dlanova.

Hiperlipoproteinemije tipa IV i V su autozomno dominantni poremećaji koji se retko ispoljavaju u detinjstvu.

Sekundarne hiperlipoproteinemije se sreću u sklopu gojaznosti, dijabetesa melitusa, hipotireoze, nefrotskog sindroma, pankreatiti- sa, opstruktivne žutice, glikogenoza tipa I, III i VI, hiperkalcemije i primene različitih lekova kao što su kortikosteroidi, progesteron- ski preparati, 1-asparaginaza, proteazni inhibitori i drugi.