FEbrilno (povišena temperatura) kod deteta, uzrok i lečenje, terapija
Febrilnost označava kontrolisani porast telesne temperature iznad normalnih vrednosti za jedinku. Povišena telesna temperatura označava aksilarno izmerenu vrednost jednaku ili višu od 38° C.
Povišena telesna temperatura predstavlja filogenetski najstariji odgovor na infekciju koji je koristan zato što ograničava razmnožavanje patogenih mikroorganizama.
Uzroci febrilnog stanja su mnogobrojni. Pored infekcija, koje su najčešći uzrok, povrede tkiva i organa (npr. opekotine), maligniteti (leukemije, limfomi), lekovi, biološki agensi, inflamatorne bolesti (npr. Crohnova bolest), endokrine bolesti (npr. hipertireoza) ili pojedine metaboličke bolesti mogu se ispoljiti febrilnim stanjem.
Termosenzitivni neuroni koji su bkalizovani u preoptičkim jedrima hipotalamusa (termoregulacioni centar) reguju na promene temperature krvotoka, ili mogu biti stimulisani putem direktnih neuronskih veza sa
receptorima za topfotu i hladnoću iz kože i mišića. Hipotalamusni termostat reaguje na prisustvo endogenih pirogena (interleukin-1, interleukin-6, faktor nekroze tumora, interferon-beta) koje produkuju stimulisani leukociti i makrofagi. Prostaglandin E2 ima značajnu i do danas najbolje ispitanu ubgu endogenog pirogena. Mikrobi putem egzogenih pirogena stimulišu leukoci- te na produkciju endogenih pirogena. Endotoksin gram-negativnih bakterija je jedini egzogeni molekul koji može direktno stimulisati termoregulacio- ni centar i indirektno stimulisati produkciju endogenih pirogena.
Za dijagnozu infekcija u dečijem uzrastu značajno je poznavanje specifičnosti imunog sistema koji sazreva tokom detinjstva. Takođe, pojedini uzročnici infekcija predominiraju u različitim uzrasnim grupama. Novorođenčad su u povećanom riziku od pojedinih infekcija (npr. gram-negativni uzročnici, Streptococcus grupe B, Listeria) u odnosu na decu školskog uzrasta. Odojčad i deca do uzrasta od 24 meseca života su osetljiva na invazivne piogene infekcije (npr. Haemophilus influenzae tip B) zbog nezrelosti imunog sistema i nemogućnosti sinteze specifičnih antitela (potklasa IgG2) koja su usmerena protiv polisaharida kapsule piogenih uzročnika.
Prisustvo febrilnog sindroma ne znači uvek i prisustvo infekcije. Reumatske bolesti detinjstva, Kawasakijeva bolest, trovanja, in- flamatorne bolesti creva ili maligne bolesti (leukemije, limfomi) se ponekad ispoljavaju febrilnim sindromom. .
Anamneza putovanja je značajna u postavljanju dijagnoze infektivnih bolesti. Boravak deteta u endemskoj zoni za visceralnu laj- šmanijazu (uski primorski pojas na albansko-crnogorskoj granici) ili putovanje u područja gde je prisutna malarija može biti koristan kod bolesnika sa febrilnim sindromom nejasne etiobgije.
Osnovna dijagnostička evaluacija obuhvata precizno određivanje lokalizacije infekcije, prepoznavanje simptoma sistema i organa koji su zahva-
ćefti I empirijsko određivanje najverovatnijeg etiološkog uzroka. Laboratorijska dijagnostika uključuje analizu faktora akutne faze zapa- ¡¡jenjske reakcije kao što su sedimentacija eritrocita i C-reaktivni protein, koji nisu specifični i ne mogu uvrditi mesto infekcije, ali mogu đoprineti postavljanju sumnje na bakterijsku infekciju. Broj leukocita i leukocitna diferencijalna formula mogu sa većom sigurnošću ukazati na bakterijsku infekciju ako je apsolutni broj neutrofila > 15,000/mm^ i broj štapićastih (nesegmentiranih) granulocita > 500/mm . Limfocitoza sa pojavom viro- cita je tipična za infektivnu mononukleozu, ali i kod drugih infekcija kao što su virusni hepatitis citomegatovlrtisna infekcija, toksoplazmoza ili infekcije enterovirusima. Eozinofilija je karakteristična za parazitarne infekcije.
Mikrobiološka obrada odgovarajućih uzoraka (krv, urin, stolica, cere- brospinalna tečnost) od izuzetnog je značaja za dijagnozu infektivnih bolesti. Specifični ierobški testovi (ELISA, Western blot] ili serokonverzija (Čet- vorostruki porast titra) u parnom uzorku seruma doprinose dijagnozi. Radiološka dijagnostika obuhvata standardne metode kao što su ultrasono- gráfija, kompjuterizdvana tomografija ili nuklearna magnetna rezonanca. Scintigrafija sa primenom radionuklidnih obeleživača kao što su npr. tehnecijum-99 ili đimerkaptosukcinska kiselina (DMSA) je korisna u dijagnozi osteomijelitisa ili bubrežnih ožiljaka, posledice pijebnefritisa.
