Hemijske povrede oka (causoma)

Ova vrsta povreda oka izazvana je hemijskim materijama, pre svega kiselinama i bazama. Od kiselina najčešće dolaze u obzir azotna, sumporna, sirćetna, dok od baza treba navesti gašeni kreč, amonijak i kamenu sodu (natrijum-hidroksid). Ove povrede se dešavaju na različite načine: pri radu u hemijskoj industriji, u radu sa akumulatorima, zidarima, domaćicama i drugim.

Zbog kaustičnog dejstva koje kiseline i baze imaju na tkiva, ove povrede se jednim imenom nazivaju kauzomama (causoma).

Povrede izazvane bazama znatno su opasnije zato što baze dovode do kolikvacione nekroze usled stvaranja alkalalbuminata, što omogućava bazi da penetrira u dublje slojeve tkiva. Kiseline prouzrokuju koagulacione nekroze usled stvaranja acidalbuminata, tako da se na površini tkiva stvara neka vrsta skrame koja sprečava dalju penetraciju kiseline u dublje slojeve tkiva.

Kauzome dovode do nekroze tkiva koje se eliminiše, a na njegovo mesto dolazi ožiljno tkivo koje ima izrazitu tendenciju da se retrahuje i tako se stvara ožiljak različite veličine.

Kako se manifestuju hemijske povrede oka?

Kod kauzoma znaci povrede se mogu videti i na kapcima u vidu nekrotičnih promena.

Međutim, glavne promene se odigravaju na vežnjači i na rožnjači i to, pre svega, u predelu otvora kapaka i u nazalnom delu donjeg forniksa.

Ovi delovi oka su najizloženiji delovanju kaustične materije koja dospe u oko.

Vežnjača je blede boje usled ishemije, smanjene osetljivosti zbog oštećenja senzitivnih živaca. Ako se vaskularizacija ne uspostavi, dolazi do nekroze.

Rožnjača je bez sjaja, zbog gubitka epitela, i zato se intenzivno boji fluorescinom.

Kako se postavlja dijagnoza hemijskih povreda oka?

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze i lokalnog nalaza,

Kako se leče hemijske povrede oka?

Terapijski postupak se može podelltl u tri faze:

Prva faza: prva pomoć koja se ukazuje neposredno posle povrede,

Druga faza i lečenje evolutlvnih promenu.

Treća faza: lečenje posledica.

Lečenje u prvoj fazi je posebno važno jer intervencija mora da bude brza. Sastoji se od obilnog ispiranja oka na licu mesta.

Ispiranje se vrši vodom, ili fiziološkim rastvorom. Da bi se ublažio bol ukapava se lokalni anestetik (l%Tetracain ili Novesin). Lokalna anestezija omogućava lekaru da okrene kapak i da parčetom vlažne vate ili gaze ukloni zaostale čvrste delove hemijske materije.

Midrijatici se ukapavaju da bi se sprečila reakcija od strane dužice. Radi sprečavanja sekundarne infekcije i umanjenja bola koji nastaje trenjem dve ranjave površine, aplikuje se antibiotska mast u oko. Svojom aktivnom antibiotskom komponentom ona sprečava sekundarnu infekciju a masnom podlogom smanjuje trenje između konjunktive kapka i rožnjače.

Pošto je na ovaj način ukazana prva pomoć, onda se u toku dana više puta ispira oko fiziološkim rastvorom, posle čega se ukapava nekoliko kapi askorbita i neko vazodilatatorno sredstvo i najzad stavlja ulje adevita.

Kod kausoma se ne stavlja zavoj da se ispod zavoja ne bi nakupljao sekret i nekrozni delovi tkiva i da bi suze mogle da nastave prirodno ispiranje oka.

Druga faza obuhvata lečenje evolutivnih promena tokom sledećih dana posle povrede. Cilj je da se nekroza lokalizuje i da se oštećena tkiva regenerišu sa što manje ožiljaka. Lokalno se ukapava aseorbit i vazodilatatori (može i subkonjunktivalno), midrijatici i adevit. I dalje se vrši ispiranje oka sa fiziološkim rastvorom.

U drugoj fazi lečenja ukapavaju se i kapi kortikosteroida koji sprečavaju ožiljavanje. Da bi se sprečila pojava simblefarrona, svakoga dana treba prelaziti staklenim štapićem kroz forniks.

Treća faza obuhvata period kada su promene dobile ožiljni karakter. U ovoj fazi lečenje je isključivo hirurško.