Prednji uveitis

Akutni prednji uvetis karakteriše se cilijarnim bolom, cilijarnom hiperemijom, uza­nom zenicom i padom vida.

Bol nastaje zbog nadražaja senzitivnih završetaka u dužici u cilijarnom telu. Cilijarna hiperemija (prokrvljenost) nastaje zbog kongestije krvnih sudo­va koji vaskularizuju dužicu i cilijarno telo.

Uzana zenica nastaje zbog kongestije dužice, kontrakcije sfinktera i stvaranja sraslina između dužice i sočiva. Kod akutnog prednjeg uveitisa zenica može biti nepra­vilnog oblika zbog stvaranja zadnjih sinehija. Akutni iridociklitis se deli prema vrsti eksudacije u tečnosti prednje očne ko­more na serozni, serofibrinozni, fibrino purulentni i fibrinohemoragični.

Kod svih iridociklitisa je prisutna veća količina belančevina u tečnosti prednje očne komore zbog narušavanja hematookularne barije­re u cilijarnom telu koje produkuje očnu vodicu. Kod fibrinoznih oblika iridocikliti­sa u tečnosti prednje očne komore se na­lazi veća količina fibrina, dok se kod purulentnih iridociklitisa u prednjoj očnoj ko­mori nalazi gnoj (hypopyon). Hypopyon je kod endogenih uveitisa sterilan, sastavljen od leukocita, nema bakterija, dok se kod egzogenih uveitisa u hypopyonu pored le­ukocita nalaze i uzročinici, najčešće bakte­rije ili gljivice.

Hronični prednji uveitis karakteriše se odustvom cilijarne hiperemije i bola i postojanjem sekvela akutnog prednjeg uveitisa. Sekvele su promena boje dužice, atrofija dužice (totalna ili sektorasta), hipohromija dužice, postojanje zadnjih sinehija, deformisana ženica, komplikovana katarakta ili glaukom. Pacijent se hitno ja­vlja lekaru najčešće zbog akutnog pred­njeg uveitisa ili recidiva hroničnog uveiti­sa. Recidiv prednjeg uveitisa karakteriše se bolom u dubini oka, cilijarnom hiperemijom, kongestijom dužice i padom vida. Če­sti recidivi prednjeg uveitisa mogu da do­vedu do pojave i razvoja komplikovane uveitične katarakte i sekundarnog glau-koma. Sekundarni glaukom je posledica srastanja dužice sa sočivom, pupilarnog bloka i stvaranja sraslina u uglu prednje očne komore. Zadnje sinehije remete oti­canje očne vodice iz zadnje u prednju oč­nu komoru, dok uglovne sinehije remete oticanje očne vodice iz ugla prednje očne komore u trabekularni sistem i cirkulaci­ju. Sekundarni glaukom je, kao i primarni akutni glaukom, hitno stanje u oftalmolo­giji, jer zahteva blagovremenu dijagnosti­ku i otklanjanje uzroka glaukoma. Sekun­darni glaukom  nastao  kao  posledica uveitisa karakteriše se cilijarnom hiperemi-jom, uzanom ženicom, plitikom prednjom očnom komorom, cilijarnim bolom i pove­ćanim intraokularnim pritiskom. U sluča­ju sekundarnog glaukoma potrebno je oboriti intraokularni pritisak primenom beta blokatora, inhibitora ugljene anhidra-ze i osmo terapijom, smiriti zapaljenski

proces primenom kortikosteroida lokalno i sistemski i dati midriatike u vidu kapi. Međutim, povećani intraokularni pritisak može biti u toku akutnog iridociklitisa zbog povećane propustljivosti na nivou cilijarnog tela, povećane produkcije očne vodice. Ovakva stanja se definišu kao hipertenzivni prednji uveitis, i lece se na isti način kao i sekundarni glaukom posle uveitičnog procesa u oku.

Budući da su endogeni uveitisi najčešće povezani sa fokusima u paranazalnim šu­pljinama, zubima, genitalijama, urinarnom traktu ili drugo, ili su u sklopu sistemskih bolesti vezivnog tkiva, dijagnostika uveiti­sa zahteva multidisciplinarni pristup.

Zadnji uveitisi su zapaljenja zadnje uvee. Ona mogu biti fokalna (granulomatozna) i difuzna. Fokus može biti central­ni, lokalizovan u žutoj mrlji, paracentralni, jukstapapilarni (pored očnog živca) ili diseminovan. Zadnji uveitis može biti akutni, recidivirajući hronični i sanirani. Akutni zadnji uveitis i recidivirajući hro­nični uveitis su urgentna stanja kod kojih treba izvršiti blagovremenu dijagnostiku i primeniti odgovarajuću terapiju. Zadnji uveitisi se obično kasno dijagnostikuju jer nisu praćeni bolovima, nema crvenila oka. Oštrina vida je smanjena samo kod centralnih lokalizacija procesa i značajnijih zamućenja u staklastom telu. Fokalni zad­nji uveitisi nastaju zbog zapaljenske reak­cije u uvei i retini oko uzročnika koji je najčešće hematogenim putem dospeo u tkivo horioretine. Uzročnici fokalnih zad­njih uveitisa su: bakterije, gljivice, virusi, paraziti i glistice. Svaki od ovih uzročni­ka daje tipičnu sliku fokalnog horioretinitisa, tako da se na osnovu izgleda promene može posumnjati ko je uzročnik i usmeriti dalja dopunska laboratorijska di­jagnostika. Zadnji uveitisi lece se kauzal­nom terapijom i kortikosteroidima u vidu i/m. injekcija. Recidivi zadnjih uveitisa su dosta česti. Oni mogu da dovedu do potpunog gubitka vida a ponekad i to atrofije očne jabučice.

Posebno oboljenje očnog dna, krvnih sudova mrežnjače i mrežnjače u celini, je­ste akutna retinalna nekroza.

Akutna retinalna nekroza je akut­no oboljenje koje se javlja kod zdravih imunokompetentnih osoba. Oboljenje nastaje naglo i može da dovede do ne­kroze i odlubljenja retine za nekoliko dana. Oboljenje počinje kao bolest ar­terija retine, obliteracija arterija u spoljašnjem gornjem kvadratu, zatim se širi sa periferije očnog dna prema zad­njem polu zahvatajući očni živac i žu­tu mrlju. Akutna retinalna nekroza je izazvana herpes virusima (HS i VZV). Oboljenje je najčešće bilateralno. Leči se sistemskom primenom, intravenski, Acyclovira.