Hipermetropija – dalekovidost, hypermetropia
Hipermetropija je refrakciona anomalija kod koje se paralelni svetlosni zraci koji dolaze iz daljine fokusiraju iza mrežnjače bez učešća akomodacije.
Razlog češće leži u malom oku: prednje zadnji dijametar je manji od 24 mm, dok je znatno redi uzrok smanjena prelomna moć rožnjače (cornea plana) ili sočiva (afakija). Prema ovim osnovnim uzrocima hipermetropija se i deli na osovinsku i prelomnu. Latinsko ime hvpermetropia prevedeno na naš jezik glasi “dalekovidost” (tako je i na svim svetskim jezicima) u osnovi nije tačno. Lik posmatranog predmeta koji se nalazi u daljini stvara se kod dalekovidih osoba primarno uvek iza retine, tako da su njegove konture u predelu žute mrlje nejasne Međutim, mlade osobe kod kojih hipermetropija nije velikog stepena mogu aktom akomodacije da pojačaju prelomnu moć sopstvenog sočiva i time iskoriguju svoju refrakcionu anomaliju. Cena dobrog vida kod njih je stalni akomodacioni napor koji postaje srazmerno veći kada se
fiksiraju predmeti na bliskom rastojanju ispred oka. Sa opadanjem akomodacione sposobnosti tokom godina dolazi do nemogućnosti da se koriguje postojeća hipermetropija i te osobe ne vide dobro ni na daljinu ni na blizinu.
Slika 15. prikazuje odnose koji vladaju u hipermetropnom oku: a. paralelni svetlosni zraci seku se iza retine, pošto je oko manje od 24 mm^b. akomodacija pojačava zakrivljenost sočiva (korekcija latentne dalekovidosti) i c. konveksno sočivo koriguje refrakcionu anomaliju.
Učešće akomodacije u korekciji dalekovidosti dovodi do, kliničkog ispoljavanja tri oblika hipermetropije: totalne, latentne i manefestne. Totalna dalekovidost dobija se u stanju potpune paralize akomodacije (posle primene atropina) i predstavlja veličinu celokupne refrakcione anomalije. Latentna dalekovidost je onaj deo refrakcione anomalije koji se koriguje akomodacijom i veći je kod mladih nego kod starijih hipermetropa. Manifestna hipermetropija je akomodacijom nekori-govani deo dalekovidosti i sa godinama starosti postaje sve bliža totalnoj. Posle 70. godine ne postoji akomodacija, tako da je manifestna hipermetropija ravna totalnoj. Zbir latentne i manifestne daje uvek totalnu hipermetropiju.
Hipermetropija se koriguje konveksnim, sabirnim sočivima, nakon prethodno urađene skijaskopije, odnosno refraktometrije kojima se utvrđuje veličina refrakcione anomalije. Propisuje se najjače konveksno sočivo sa kojim hipermetrop ostvaruje normalan vid (visus = 1,0) na daljinu. Kod osoba iznad 45 godina starosti za rad na blizinu daje se i presbiopna korekcija.
Kod mladih hipermetropa dolazi ne samo do brzog zamora prilikom rada na blizinu, već i do pojave ezoforija, pa i akomodativne ezotropije.
Kako je vidni akt binokularni fenomen, postoji stalni odnos između akomodacije i konvergencije i obrnuto. Naime, ako posmatramo predmet udaljen 1 m, moramo da akomodiramo za 1 D i da konvergiramo oba oka za 1 metarski ugao. Prilikom čitanja na 25 cm akomodiramo za 4 D i konvergiramo 4 puta jače. Postoji prema tome direktni odnos između jačine akomodacije i konvergencije.
Kod propisivanja naočara deci treba voditi računa o njihovoj sposobnosti da dobro akomodiraju. Kod hipermetropa je akt akomodacije stalno uključen, cilijarni mišić dobro razvijen i pod stalnim je tonusom. Kod njih se mora uraditi prethodna cikloplegija radi određivanja totalne hiperme-tropije i prve se naočare počinju da se nose u uslovima paralisane akomodacije, dok još traje dejstvo atropina. Dete čija je ukupna dalekovidost + 5 D teško prima naočare sa istom korekcijom. Prve su naočare obično nešto slabije dioptrijske jačine.
Već je navedeno da se deca rađaju kao hipermetropi i da se N V” tih 3 ili 4 D „fiziološke” hipermetropije smanjuje tokom predškolskog rasta do malih vrednosti hipermetropije (oko + 0,5 D), emetropije ili čak prelazi u miopiju.
Naočare se hipermetropima propisuju kod svih slučajeva veće refrakcione greške, kod pojave astenopijskih smetnji, manifestovanja jače ezoforije ili ezotropije i kad postoji smanjenje oštrine vida.
Nalaz na očnom dnu je kod dalekovidih osoba bez karakterističnih promena. Samo se kod visokih hipermetropija (+ 5 i više D) viđa tzv. pseudoneuritis hypermetropica. Nervna vlakna u predelu papile n. optici su kod ovih slučajeva nešto gušća, zbog čega su i ivice papile nejasne. Papila je inače kružna, u nivou ostale retine i bez ikakvih drugih patoloških promena na očnom dnu. Kako je hipermetropno oko u celini manje nego emetropno, kod aksijalne hipermetropije je i prednji segment smanjenih dimenzija (nešto manji promer rožnjače, plića prednja komora, uži komorni ugao). Ukoliko ovo suženje komornog ugla bude jače izraženo (ispod 10°) kod ovih osoba posle 50-te godine pojavljuje se nešto češće angularni glaukom.
