Korozivne povrede jednjaka nastaju kao posledica uzimanja korozivnih sredstava kao što su kiseline ili jake baze. Najčešće su to sirćetna, hlorovodonična ili sumpor­na kiselina. Od baza je najčešća kamena soda. Ove povrede mogu biti slučajne, za­desne ili rede samoubilačke, a izuzetno retko ubilačke prirode.

Težina i lokalizacija promena zavi­se od svrhe uzimanja, koncentracije i ko­ličine unetog korozivnog sredstva. Naj­teže promené su kod samoubilačkih trova­nja i po pravilu zahvataju čitavu du­žinu jednjaka, od njegovog ušća do kar-dije. Kod zadesnih povreda obično su pro­mené izražene u usnoj duplji, hipofarink-su i gornjoj trećini jednjaka. Kod ingestiranja kiselina promené nastaju ne samo u usnoj duplji, hipofarinksu i jednjaku već i u želucu i crevima, dok se pri uzimanju ba­za oštećenja lokalizuju u usnoj duplji, hi­pofarinksu i jednjaku. Pored lokalnog, korozivnog dejstva, može doći i do udalje­nog, resorptivnog dejstva na parenhimatozne organe, najčešće bubrege (kiseline), medijastinum (baze), potom jetru, srčani mišić, pluća ili centralni nervni sistem. Uzi­manjem jakih kiselina ili baza mogu se ja­viti promené i u larinksu, traheji i bronhi­ma, pa čitavu grupu svrstavamo u povrede aerodigestivnih puteva.

Kiseline dovode do koagulacione, a ba­ze do kolikvacione nekroze tkiva sa težim lokalnim promenama. U patološko-anatomskom smislu, lokalne promené u dige-stivnom traktu mogu se podeliti u četiri stepena: prvi stepen je hiperemija i edem sluznice, u drugom nastaje nekroza sluzni­ce, treći se odlikuje nekrozom sluznice sa krvnim podlivima, a četarfz kara kterišu ne­kroza sluznice i podsluzničnih tkiva. Lokal­ne patološke promene u svojoj evoluciji prolaze kroz više faza i to: hiperemija, ne-kroza-ulceracija, akutni, subakutni i hronični ezofagitis, stvaranje granulacionog tkiva, a na kraju dolazi do stvaranja ožiljnog tki­va. Udaljeno, resorptivno dejstvo se ogle­da u generalizovanoj intoksikaciji i pro­menama najčešće na glomerularnom nivou u prvih 48 sati nakon ingestije.

Hemijska reakcija korozivnog sredstva odigrava se za jedan minut, tako da je kon-traindikovana primena antidota. Može se eventualno dati mleko u cilju dilucije ingestiranog korozivnog sredstva.

Klinička slika zavisi od količine i kon­centracije unetog korozivnog sredstva, od­nosno od težine oštećenja jednjaka i drugih organa. Neposredno po uzimanju koroziv­nog sredstva dominira šok koji se ogleda u padu krvnog pritiska, puls je ubrzan i jedva pipljiv. Bolesnik je apatičan i adinamičan, žali se na bol u grudnom košu i epigastri-jumu uz otežano i bolno gutanje, povraća­nje želudačnog sadržaja koji jako zaudara na korozivno sredstvo. U povraćenom sa­držaju nalaze se primese sveže krvi. Nešto kasnije javlja se visoka telesna temperatu­ra koja je najčešće rezultat infekcije u smi­slu medijastinitisa, pneumonije ili glomerulonefritisa. Akutna faza bolesti traje oko dve nedelje. U ovoj fazi, zavisno od infek­cije, bolesnici su subfebrilni. Opšte stanje se postepeno poboljšava. Tada se bolesni­ci žale na otežano, ponekad i bolno guta­nje, postaju pothranjeni, gube na težini. Posle dve nedelje počinje epitelizacija po­vreda u jednjaku pri čemu dolazi do stva­ranja ožiljnih stenoza.

Veličina stenoza zavisi od vrste i koli­čine ingestiranog korozivnog sredstva. Bolesnici se žale na otežano gutanje raz­ličitog stepena, od lakih smetnji do pot­pune nemogućnosti gutanja. Dijagnoza se lako postavlja jer je anamneza jasna. Sum­nju na korozivnu povredu ukazuju lezije oko usana, u usnoj duplji i hipofarinksu. Za sigurno utvrđivanje lokalizacije, proširenosti i težine povreda u jednjaku, indi-kovana je ezofagoskopija. Po pravilu, ezo-fagoskopija se kod težih bolesnika izvodi posle četvrtog dana od povređivanja i to uvek u opštoj endotrahealnoj anesteziji. Opšte kliničko stanje i uzrast bolesnika određuje vreme kada je indikovana ezofa­goskopija. RTG pasaže kontrastnim sred­stvima sukontraindikovane u ovoj fazi bo­lesti.

Terapija

Neposredno po povređivanju terapija se sastoji u borbi protiv šoka i infekcije.

Obustavlja se svaka ishrana peroralnim putem. Bolesnicima se daju analgetici, analeptici, kardiotonici i antibiotici, uz na­doknadu tečnosti i elektrolita (NaCl, bika-bonati, glukoza i dr.). Obavezna je hospi­talizacija. Prate se puis, pritisak, telesna temperatura, diureza. Laboratorijske anali­ze: kompletna krvna slika sa leukocitar-nom formulom, glikemija, ureja i transami-naze kontrolišu se i dva puta dnevno. Usled resorptivnog dejstva korozivnog sredstva, naročito kiselina, posebna pažnja se obra­ća na bubrežnu funkciju (dijaliza), dok se kod pojave komplikacija od strane pluća, srca i drugih organa pred uzimaju odgova­rajuće terapijske mere. U prve dve nedelje bolesti primenjuju se antibiotici širokog spektra. Davanje kortikosteroida je disku­tabilno, mada nije kontraindikovano uko­liko nema svežeg krvavljenja. Oni deluju depresivno na razvoj granulacionog tkiva tako da se smanjuje učestalost stvaranja ste-noza, a ukoliko se stvore, one su elastični­je i mekše, tako da se lakše bužiraju.

Radi ishrane bolesnika i da bi se istovre­meno smanjila mogućnost stvaranja ožilj-nih stenoza jednjaka, plasira se nazoga-strična sonda ili filiformna bužija. One istovremeno vrše ulogu stranog tela koje ne dozvoljava međusobni kontakt sluzni­ce zidova jednjaka.