Nazalne i septalne frakture kod dece (prelomi nosa i septuma)
Imajući u vidu da nos zauzima istaknuti položaj na licu, podložan je povredama i zato se nazalna trauma relativno često dešava.
Gornja trećina nosa ima koštani okvir koji čine nosne kosti, koje se lateralno spajaju sa processus maxillarisom, a superiorno sa processus frontalis-om. Donje dve trećine nosa ima hrskavičavu podlogu koju pružaju cartílago lateralis i cartilago septalis ili quadrangularis. Ova poslednja spaja laminu perpendicularis etmoidne kosti sa vomerom.
Nazalne traume mogu da uzrokuju obilna krvarenja iz nosa, praćena edemima okolnog tkiva i pacijenti moraju hitno biti pregledani radi dijagnostike i pružanja prve pomoći. Palpacija nosa i lica i određivanje postojanja udruženih trauma (fraktura), posebno etmoida, orbite, mandibule i ductusa lacrimalisa, može postaviti tačnu dijagnozu. Pravovremena dijagnoza i adekvatno lečenje pomažu da ne dode do funkcionalnih promena ili kasnijih estetskih problema. Potrebno je uzeti detaljnu anamnezu, uključujući precizno vreme kada se povreda dogodila, tip epistakse, eventualne prethodne traume ili operacije nosa.
Nazalne frakture takode mogu da se dogode i prilikom porođaja i to su frakture po tipu „zelene grančice” sa pomeranjem piramide nosa lateralno. Lečenje se sastoji od palpatornog pomeranja nosa ka srednjoj liniji i vraćanja u centralni položaj, sa eventualnom fiksacijom nakon toga.
Kada dete nauči da hoda, dolazi do porasta nosnih trauma koje uzrokuju devijaciju ili subluksaciju nosnog septuma i/ili depresiju nosnih kostiju. Kod dece školskog uzrasta traume se mogu desiti i bez većih spoljnih povreda nosa. Ipak, kod nosnih povreda, pored septalne alteracije i dislokacije, mogu se videti edem i ekhimo-za, deformacija nosa, krepitacije i potkožni emfizem. Pregledu treba da prethodi aspiracija nosa i po potrebi upotreba vazokon-striktornih kapi.
Rendgen ne pokazuje uvek frakture koje daju kliničke manifestacije. Povrede hrskavice se ne vide na radiografiji i zato preovladjuje klinička dijagnoza. Razilaženja između kliničkog i radiološkog nalaza se često dešavaju i to treba uvek imati na umu.
Stavljanjem prstiju na obe strane nosnih kostiju mogu se osetiti ili čak i čuti krepitacije. Pregled je potrebno obaviti što je pre moguće posle traume, jer edem koji se često javlja kasnije znatno otežava pregled i postavljanje dijagnoze. Ako je već prisutan jak edem, dijagnostiku je moguće odložiti za najdalje 2-3 dana. Ukoliko nema jakog edema, povredu i prelom nosnih kostiju treba resiti odmah, a moguće odlaganje ne srne biti duže od 5 dana od momenta povređivanja, jer konsolidacija nosnih kostiju počinje posle ovog perioda, a rezultat je često loše pozicioniranje kostiju sa deformitetima koji se teško ispravljaju. Lečenje sprovede-no u pravo vreme ne ostavlja posledice.
Kod dece se repozicija nosnih kostiju nakon traume obavlja u opštoj endotrahe-alnoj anesteziji, sa ciljem da se obezbedi normalna disajna funkcija i originalna forma nosa. Intervencija se izvodi čvrstim instrumentom podižući spuštenu kost ili pal-patorno pritiskanjem devirane kosti, dok se ne postigne normalna anatomska pozicija. Ukoliko je došlo do težih povreda nosa sa velikim devastacijama, neophodno je izvesti tzv. »otvorenu« operaciju sa svim radnjama i manipulacijama koje će dovesti do što boljeg rezultata. Nakon završene intervencije, vrši se obostrana tamponada i spoljna fiksacija, a postoperativno adekvatna antibiotska zaštita antibioticima širokog spektra i analgeticima. Tamponada se uklanja nakon četiri do pet dana, a spoljna fiksacija nakon sedam dana.
