Tumori spoljašnjeg uha
Tumori spoljašnjeg uha se mogu podeliti u dve grupe benigni (dobroćudni) i maligni (zloćudni) tumori. Spoljašnje uho se sastoji od ušne školjke i spoljašnjeg ušnog kanala (koji je delom membranozam, a delom koštan) i prostire se sve do bubne opne gde počinje srednje uho.
Svaka vrsta tumora može primarno da se nadje na ušnoj školjci, što je i češća lokalizacija, ali se nalaze i u spoljašnjem ušnom kanalu.
Benigni tumori spoljašnjeg uha se mogu pojaviti na ušnoj školji, ili u ušnom kanalu i dele se na angiome (tumori porekla krvnih sudova), papilome (izraštaji sa kože), mladeže (nevusi), lipome (tumori porekla masnog tkiva), fibrome (tumori porekla vezivnog tkiva), egzostoze (koštani izraštaji). Egzostoze su tumori porekla kosti i pripadaju grupi benignih tumora. Speifični su po tome što često rastu u lumen (unutrašnjost) slušnog kanala. Najčešće ne stvaraju poteškoće, ali ukoliko su veliki. mogu da dovedu do suženja kanala sa razvojem sprovodne nagluvosti. Takođe, mogu svojim prisustvom da prouzrokuju veće lučenje masnoća i dovesti do stvaranja ceruminalnog čepa. Ponekad se egzostoze mogu naći i u srednjem uhu.
Maligni tumori spoljašnjeg ušnog kanala su karcinomi (spinocelularni i bazocelularni), ali mogući su i sarkomi koji se javljaju redje. Izlaganje suncu i hladnoći su faktori rizika za pojavu maligniteta . Najčešće nastaju nakon 60. godine života.
Najčešći karcinom ušne školjke je spinocelularni karcinom (karcinom kože), za razliku od ostalih delova lica gde prevladava bazocelularni karcinom (maligni tumor kože koji nema veliku tendenciju metasteze – širenja). Obično se pojavljuje kao kvržica, ulkus, ili ograničeni kožni defekt, dok kod uznapredovalih lezija može zahvatiti čitavu ušnu školjku.
Karcinom spoljašnjeg ušnog kanala može nastati primarno u kanalu, ili može nastati širenjem karcinoma sa ušne školjke. Hronična upala srednjeg uha sa perzistentnom maceracijom kože može biti predisponirajući faktor u nastanku karcinoma spoljašnjeg ušnog kanala. Spinocelularni karcinom je dva puta češći od bazocelularnog.
Koji su simptomi tumora spoljašnjeg uha?
- tumorske tvorevine se najčešće vide kao izraštaju iznad nivoa kože
- mogu se nalaziti i nešto dublje u koži, pokretni, ili nepokretni u odnosu na podlogu
- maligne promene mogu da krvare, ili da budu zapaljene
- ukoliko promena zahvata ušni kanal, moguća je pojava sprovodne nagluvosti, kao i osećaj punoće uha
Kako se postavlja dijagnoza tumora spoljašnjeg uha?
Anamneza sa kliničkom slikom i objektivnim pregledom je dovoljna da se postavi sumnja na postojanje tumora spoljašnjeg uha
Od laboratorijskih ispitivanja mogu se načiniti kompletna krvna slika sa leukocitnom formulom, CRP, sedimentacija i fibrinogen, ali su to sve nespecifična ispitivanja.
Skener (kompjuterizovana tomografija) i nuklearna magnetna rezonanca se koriste kod postojanja destrukcije tkiva i raširenosti procesa.
Definitivna dijagnoza se postavlja samo na osnovu biopsije tkiva tumora sa histopatooškim nalazom uzorka.
Kako se leče tumori spoljašnjeg uha?
Benigni tumori najčešće ne zahtevaju nikakvo lečenje. Samo ako dovode do teškog suženja slušnog kanala, ili imaju izraziti estetski efekta na pacijenta, indikovano je operativno lečenje.
Lečenje malignih tumora može biti hirurško i radiološko. Manje lezije mogu se lečiti samo zračenjem, a ukoliko je promena veća, posebno ako je zahvaćena hrskavica, indikovan je hirurški tretman.
Lečenje karcinoma ušnog kanala je hirurško sa naknadnom radiološkom terapijom. Opseg operacije zavisi od raširenosti tumora, histološke slike i pojavi uvećanih žlezda. Ukoliko je tumor ograničen na kanal (bez srednjeg uha) izvodi se resekcija kanala u celini s očuvanjem n. facijalisa.
Ako je tmaligni umor ograničen na ušnu školjku i bez zahvaćenih limfnih čvorova, petogodišnje preživljenje je 60%. Ako je reč o bazocelularnom karcinomu petogodišnje preživljenje je 90%.
