Povrede stopala
Povrede stopala i prelomi kostiju stopala su retki, često daju mala oštećenja, ali isto tako mogu davati velike dijagnostičke, terapijske i prognostičke probleme. Dečje stopalo, naročito kod novorođenčeta je izuzetno elastično i malo podložno traumi. Uzrastom i osifikacijom stopalo postaje podložnije traumi, ali su značajne povrede kod dece još nvek retke.
Anatomkse karakteristike stopala
Za dijagnostiku i lečenje povreda dečjeg stopala neophodno je poznavanje specifinčnosti njegove građe. Ona je promenjiva tokom rasta. Stopalo se razvija od proksimalno ka distalno, a osifikacija se odigrava obrnutim redom. Prvo osifikuju distalne falange u 7. nedelji intrauterinog života. Od velikih kostiju petna kost (calcaneus) prva osifikuje u petom mesecu, a skočna kost (talus) okoštava od 8 meseca pa do rođenja. Vreme okoštavanja kostiju stopala i spajanje njihovih jezgara je dobro proučeno i dokumentovano. Uvek imati na umu postojanje individualnih varijacija. Oblik kostiju stopala i njihova osifikaciona jezgra ne odgovaraju strukutri stopala kod odraslih. Osnovna uloga stopala je oslonac i hod. Pri tome je ono istovremeno fleksibilno i rigidno. Strukturne promene koje menjaju fleksibilnost stopala menjaju raspodelu sile stopala. Kombinovanje mišićne akcije sa građom stopala obezneđuje fleksibilnost i njegovu rigidnost pri odbacivanju. Pri tome značajnu ulogu igraju i ostale strukture stopala koje odgovaraju posebnoj ulozi.
Za svod stopala su odgovorni kosti, kapsule i ligamenti, a mišići teško mogu duže vreme da podrže svod stopala. Hod deteta zavisi od uzrasta. U početku je to hod sa podignutim rukama. Kasnije dete spušta ruke ka telu. Može se reći da hod deteta od tri godine podseća na hod odraslih, ali u uzrastu od 7 godina je identičan hodu odraslih.
PRELOM SKOČNE KOSTI (talus)
Uvod
Prelom skošne kosti kod dece se retko javlja i ima svoje specifičnosti u odnosu na prelome kod odralsih. Mehanizam povređivanja je različit; forsirana dorzifleksija je je najčešeća u osnovi mehanizma povređivanja.
Anatomija
Kratka i masivna kost sastoji se od tri dela: tela (corpus tali), vrata (collum tali) i glave (caput tali). Glava se zglobljava napred sa čunastom kosti. Na godnjoj strani talusa nalazi se zglobna pošvršina u vidu kolotura (trochlea talii) za zglobljavanje sa kostima potkolenice. Na donjoj strani se nalaze tri zglobne površine za zglobljavanje sa petnom kosti. Vrat skočne kosti ima otvore na više mesta celim obimom kroz koje ulaze (nutritivni) krvni sudovi koji ishranjuju vrat i telo skočne kosti. Bazično poznavanje snabdevanja krvlju (vascularisatio) skočne kosti je važno da bi se razumeo rizik od vakularne nekroze.
Tarzalni kanal ( sinus tarsi) čine udubljenja na skočnoj i petnoj kosti. Postavljen je od posteromedijalnog ka anterolateralnom pravcu. Kroz njega prolazi areterija (polazi od a. tibailis posterior) njegovim posterolateralnim delom bliže skočnoj nego petnoj kosti. Ona daje grane koje se anastomoziraju sa granama a. dorsalis pedis preko vrata talusa. Drugi arterisjki snabdevač sinus tarsi je arterija koja polazi od anastomotičnog luka izmađu peronaelnih i spoljnjih tarsalnih grana a. dorsalis pedis. Ona je nešto šira od arterije sinus tarsi sa kojom se anastomozira u kanalu. Ta anastomotička arterija snabdeva najveći deo tela skočne kosti. Prelomi vrata talusa, čak i sa minimalnim pomeranjem, nose u sebi veliki rizik od povrede vaskularizacije tela skočne kosti. Moguće je da krevni sudovi ne budu prekinuti ali da budu oštećeni, nagnečeni i trombozirani. Na osnovu precizne radiografije se može postaviti dobra prognoza preloma skočne kosti.
Klnička slika
Otok i bol u predelu skočne kosti upućuju na prelom, ali mogu biti prilično varijabilni. Hod i oslonac su otežani, a često nisu mogući. Kod preloma bez pomernja otok može da se ne primeti. Ekstenzija stopala je ograničena i bolna. Prelomi sa pomernjem obično ne daju dijagnostičke probleme.
Radiografija
Standardna radiografija; anteroposteriorna i profilna često nisu dovoljne pa je potrebno uraditi i kosi snimak
Lečenje
Lečenje zavisi od vrste povrede i stpena deplasmana. Prelomi bez deplasmana leče se imobilizacijom u gipsu iznad kolena sa savijenim kolenom od oko 600 bez oslonca do zarastanja preloma, 4 do 6 nedelja, a zatim se dozvoljava oslonac u dokolenom gipsu tokom 2-3 nedlje i konačno pun oslonac.
Kod preloma sa dislokacijom indikovna je neposredna repozicija. Radi se u anesteziji. Manipulacijom se stopalo dovodi u (plantarnu) fleksiju i postiže se repozicija. Imobilizacija se vrši u položaju stabilne repozicije (najčešće umerna fleksija) tokom 4 do 6 nedelja. Kada se radiografski verifikuje rano zarastanje, nastavlja se lečenje u gipsu za oslonac i hod u neutralnom položaju. Manja odstupanja su prihvatoljivija od rizika hirurške repozcije i dodatnog oštećenja vaskularizacije. Pored sposobnosti remodelacije dečjeg talusa ne možemo očekivati kompenzaciju kod većeg odstupanja. Značajna odstupanja i angulacije vode trajnom deformitetu. Angulacije do 50 i pomernja do 5 mm su prihvatljiva(Canale & Kelly). Veća odstupanja se koriguju hirurški, dorzomedijalnim pistupom. Vratu talusa se pristupa između tetive m. extensor hallucis longus i tibialis anterior kako bi se izbeglo oštećenje a. i v. tibialis anterior. Preparacija vrata talusa treba da bude minimalna, tek toliko da se uradi dobra repozicija, zbog mogućeg oštećenja vaskularizacije. Sigurnije je da se zadrži na malom deplasmanu (do 3 mm) mego da se preparišu meka tkiva u cilju idalne repozicije i tako rizikuje povreda krvnih sudova. Redovne kontrole se vrše najmanje 6 meseci da bi se uvrdilo ili isključilo postojenje eventualne avaskularne nekroze talusa. Kada nema komplikacija nastavlja se praćenje 2 godine od povrede kod preloma bez pomernja i do kraja rasta kod preloma sa deplasmanom.
Komplikacije
Prognoza preloma skočne kosti zavisi od mesta preloma i stpena pomeranja (dplasman). Najčešća komplikacija je avaskularne nekroza talusa. Kod tipa I preloma, odnosno kod preloma kod deplasmana avaskularna nekroza se retko javlja, ali ipak češće nego kod odraslih. Kod tipa II preloma kod kojih postoji dislokacija sa subtalarnom dilsokacijom ili subluksacijom uglavom svi zarastaju ali postoji visok procent avaskularne nekroze (oko 42%). Tip III prelom je udružen sa subluksacijom ili dislokacijom subtalarnog ili skočnog zgloba i prati ga oko 91% avaskularnih nekroza.
Lečenje aseptične nekroze skočne kosti je konzervativno. Pitenje opterećenja je razlčito(Canale, Hawkins, Letts) . Mislimo da treba redukovati opterećenje skočne kosti 3 do 6 meseci sve dok se na radiografiji ne verifikuje bar početna reparacija.
Kompresivni prelomi tela skočne kosti su retki. Leče se konzervativno i operativno. Ukoliko postoji depresija veća od 3 mm indikovana je operativno lečenje i fiksacija glatkim klinom ili debljom Kiršnerovom iglom. Intraartikularni prelomi zahtevaju anatomsku repoziciju.
Os trigonum može da pravi dijagnostiče teškoće sa prelomom zadnjeg dela skočne kosti. Pažljivim pregledom se nalazi da os trigonum imaglatke zaobljene ivice dok prelom ina oštre, nazubljene ivice.
Osteohondralini prelomi skočne kosti
Osteochondritis dissecans, osteohondralini prelomi, transhondralni prelomi i dr. su termini koji se upotrebljavaju za prelome sa gornje medijalne ili lateralne strane trohleae talusa koji ne moraju da zahvate zglobnu hrskavicu. Javljau se najčešeće u drugoj dekadi života. Uzrok može biti povreda («torziona impakcija») mada se ona ne može uvek potvrditi kao etiološki faktor. Osteohondralni prelomi mogu da se klasifikuju kao prelomi sa ili bez deplasmana. Klasifikacija na osnovu NMR je preciznija: I stpen podrazumeva subhondralni prelom bez kolapsa; II stpen čini nekompletna separacija fregmenta; III stpen nepričvršćen ali i neslociran fregment i IV stepen dislociran fragment
Klinička slika obično prolazi pod slikom uganuća pa se na radiografiji ili NMR konstatuje povreda.
Dijagnostika
Radiografija je bila osnovno dijagnostičko sredstvo. U poslednje vreme se sve više koristi scintigradija, CT i NMR. NMR je naročito korisna za dijagnostikovanje prvog stepena povreda.
Lečenje
Lečenje zavisi od stepena povrede. Stepen jedan i dva se mogu lečiti konzervativno, redukcijom opterećenja pa i privremenom imobilizacijom. Stpen III i IV se operišu. Artoroskopjija je znatno ohrabrila operativni pristup tako da se u poslednje vrme preporučuje da se artroskopski vrši bušenje (drilling) i stepena II povrede. Postoperativni postupaka zavisi od tipa operacije. Zkoliko se vrši samo drilling onda se zglob imobiliše postoperativno. Posle debridmana i stvaranj udubljenja (krater) poreporušuje se rana mobilizacija da bi se stimulisala reparacija hrskavice. Opterećenje i hod zavise od mesta i proširenosti povrede.
Povrede na niopvou Chopartovog zgloba kod dece su retkosti. Leče se repozicijom i fiksacijom Kiršnerovim iglama. S obzirom da često nastaju u saobračajnom udesu, gaženjem često postoji i nagnečenje mekih tkiva.
PRELOM PETNE KOSTI (Calcaneus)
Uvod
Prelomi petne kosti dece su retke. Dijagnostika preloma petne kosti kod dece nije uvek laka i često se zakasni u dijagnozi. Sve veći broj objavljnih slučajeva dece sa prelomom petne kosti može biti rezultat bolje dijagnostike, a i uslova života dece.
Anatomija
Petna kost je najveća kost stopala i prva osifikuje. Kockastog oblika, na gornjoj površini nosi tri zglobne površine za zglobljavanje sa skočnom kosti, s kojom čini sinus tarsi. Dve prenje zglobne površine se nalaze na nosaču koji se naziva sustentaculum tali. Ispod njega klizi tetiva m. flexor hall. longus. Dečja petna kost se razlikuje od kosti odraslih. Ona sadrži više hrskavice. Apofiza pokriva njen zadnji deo tokom rasta i daje niz patoloških stanja i dijagnostičkih problema. Na nju se pripaja Ahilova tetiva.
Klasifikacija povreda petne kosti se bazira na postavci Essex-Lopresti.
Tip 1.
- Prelom tuberositas ili apofize
- Prelom sustentaculum tali
- Prelom prednjeg nastavka
- Prelom prednjeg inferolateralnog nastavka
- Avulzioni prelomi tela
Tip 2. Prelom zadnjeg i/ili gornjeg dela tuber calcanei
Tip 3. Prelom tela ali ne i subtalarnog zgloba
Tip 4. Prelom kroz subtalarni zglob bez deplasmana
Tip 5. Prelom kroz subtalarni zglob sa deplasmanom
- U obliku jezika
- Sa depresijom zgloba
Tip 6. Značajni gubici zadnjeg dela petne kosti sa gubitkom pripojišta Ahilove tetive.
Mehanizam povrrede
Najčešće je u pitanju pad sa visine. Moguće mehanizam poveđivanja je saobraćajna povreda ili od strane poljoprivrednih mašina.
Klinička slika
Ananmnestički se dobije podatak o povredi posle koja sledi otežan ili nemoguć hod, a pregledom se nalazi bol, lokalizovan otok i osetljivost. Pažljivo pregledanje i traženje mesta osetljosti može biti od velike koristi u postavljanju dijagnoze.
Radiografija, CT
Posle kliničkog pregleda dijagnostika se nastavlja radiografijom. Preporučuje se snimanje u tri pravca: dorzo-plantarni, lateralni i aksijalni. Mnogi nedislocirani ili minimalno dislocirani prelomi se ne verifikuju radiografski u vreme povrede. Da bi se dijagnostika poboljšala preporučuju se oba kos snimka; unutrašnji kosi i spoljašnji kosi. Kod sumnjivih preloma naročito mlađe dece indikovana je scintigrafija koja je osetljivija od radiografijeCT je moćno sredstvo u dijagnostici preloma petne kosti dece i odraslih i od velike je kosti u razjašnjavanju indikacija za operativno lečenje.
Lečenje
Lečenje je relativno jednostavno kod mlađe dece i sastoji se od imobilizacije tokom 3 do 4 nedelje do srastanja. Čak se kod preloma bez pomernja ne preporučuje ni pošteda od hoda. Opterećenje se prepušta deci. Agresivan pristup kod mlađe dece se ne preporučuje izuzev kod velikog pomeranja.
Kod predškolske i mlađe školske dece ili kod preloma sa deplasmanom indikovana je restrikcija od opterećenja i hoda tokom 6 nedelja.
Kod starije dece pogotovu kod preloma sa deplasmanom indikovana je hirurška repozicija i fiksacija kao kod odraslih.
PRELOM OSTALIH KOSTIJU TARSUSA
Uvod
Ovi prelomi su izuzetno retki. Nastaju direktnom traumom, padom predmeta na nogu i sl. Često su praćeni povredama mekih tkiva. Klinički se nalazi lokalno bol, otok i osetljivost, a funkcionalno otežan hod. Radiografija stopala u dva pravca potvrđuje prelom. Diferencijalno dijagnostički dolaze u obzir neka druga stanja kao što su aseptične nekroze, benigni tumori, zapaljenja i sl. Razlikuju se po anamnezi koja utvrđuje povredu, kliničkim nalazu sa jasno lokalizovanom bolom i radiografskim nalazom sa jasno ocrtanim ivicama preloma.
Lečenje zavisi od pratećih povreda, a kod izolovanih preloma je konzervativno: pošteda od opterećenja, hoda i imobilizacija tokom 4 do 6 nedelja.
TARZO-METATRZALNE POVREDE
Povreda ovih kostiju kod dece je nesumnjivo češća nego što se to misli.
Anatomske karakteristike
U anatomskim karakteristikama treba istaći ligamentarnu povezanost ovih kostiju. Metatarzalne kosti su povezane međusobno i sa tarzalnim kostima sa jednim izuzetkom: prva i druga metatarzalna kosti su u bazalnom delu slabije međusobno povezane od ostalih kostiju. Sa plantarne strane su te veze zategnutije nego dorzalno, vezujući bazu druge metatarzalne ka svim kuneiformnim kostima. Drugi metatrzalni zglobovi su u istom odnosu. Baza druge metatrzalne kosti služi kao ključ celog kompleksa.
Mehanizam povrede
Povreda može nastati pod dejstvom direktne i indirektne sile(Wiley). Direktne povrede nastaju najčešće padom predmeta na stopalo pri čemu ih prate značajne povede mekih tkiva. Indirektne povrede su daleko češće i nastaju forsiranom abdukcijom, (plantarnom) fleksijom prednjeg dela stopala ili kombinovanim dejstvom. Forsiranom abdukcijom metarazalne kosti su impaktirane lateralno i dolazi do lomljenja baze druge kosti i mrvljenja (crush) kuboidne kosti. Često dolazi do tarzometatarzalne dislokacije, dok su prva i peta metarazalna retko povređene. Kod forsirane (plantarne) fleksije stopala (kao kod hoda na prstima, u fudbalu, na biciklu) dolazi do izražaja slaba tačka dorzalnog ligamenta stopala i dolazi od iščašenja na nivou tatsometatarzalnog zgloba koje je često praćeno prelomom vrata i stabla metatarzalnih kostiju. Prelom skreće na sebe pažnju tako da iščašenje može ostati neprepoznato. Tarzometarzalne povrede je moguće klasifikovati u tri grupe: tip A podrazumeva inkongruentnost celog zgloba; tip B označava parcijalnu nestabilnost (lateralni ili medijalnu) i tip C divergentna parcijalna ili totalna nestabilnost.
Klinička slika
Otok, bol i osetljivost se nalaze na dorzalnoj strani u nivou tarzometatarzlnog zgloba. Deformacija retko dolazi do izražaja zbog moguće pontane repozicije. Nemogućnost hoda je često prisutna.
Radiografija
Radiografija se radi u dva pravca: anteroposteriorni i lateralni, a često i kosi. Prelom baze druge metarazlane kosti upučuje na moguće tarzometatarzalno iščašenje koje se moglo spontano redukovati. Pažljivo treba pretaražiti radiografiju i pronalaziti i male odlomke i pomake.
Lečenje
Mala pomeranja (dislokacije) se leče zavojem sa blagom kompresijom i elevacijom, a po iščezavanju otoka postavlja se gipsana imobilizacija potkolenom čizmom tokom dve do četiri nedelje. Kod deplasmana preko 3 mm indikovana je repozicija. Zatvorena repozicija je po pravilu moguća, a kod nestabilnih preloma indikovano je osigurati repoziciju Kirschnerovom iglom. Ključna stvar u repoziciji je stabilizovanje preloma baze druge metatarzalne kosti. Igle se stavljaju perkutano, kroz prvu i petu metatarzalnu kost kako bi se osigurala stabilnost. Posle rpozicvije sledi imobilizacija tokom 4 nedelje.
Retko je indikovna operativna repozicija, dorzalnim pristupom i internom fiksacijom. Sledi gipsana imobilizacija. Igle se vade nakon četiri nedelje.
PRELOMI METATARZALNIH KOSTIJU
Prelomi metatarzalnih kistiju kod dece su relativno česti. Mehanizam povređivanja je kao i kod tarzometarazalnih povreda.
Prelom tela i vrata metarzalnih kostiju
Uvod
Prelomi tela i vrata metarazalnih kostiju se dešavaju relativno često i ne predstavljaju poseban terapijski problem. Prelomi tela češće nastaju pod dejstvom direktne sile ,a vrata pod dejstvom indirektne sile. Prelomi bliže baze kosti mogu biti praćeni povredom tarzometatarzalnog zgloba.
Klinička slika
Bol, otok, lokalna osetljivost i krvni podliv u predelu metarzalnijh kostiju su uobičajen nalaz,a prati ga bolni oslonac i otežan hod.
Radiografija
Da bi de precizno protumačilo mesto preloma i stepen deplasmana potrebno je uraditi radiografiju u tri ravni: antero-posteriornu, profilnu i kosu.
Lečenje
Inicijalno lečenje zavisi od težine povrede i otoka mekih tkiva. Mora da se drži na umu da se interosalni i kratki mišići tabana nalaze u uskom fascijalnom prostoru pa je fasciotomija indikovana vrlo često naročito kod velikih otoka. Kada postoji otok sa rastezanjem kože, a naročito kada postoji venska kongestija prstiju i jak bol indikovana je fasciotomija. Pri tome se oslobađaju sva četiri prostora. Kod teških i multipnih povreda često se ovo previdi.
Lečenje većine preloma je po pravilu lako. Postavlja se dokoleni gips za hod do potpunog izlečenja, a to znači od 3 do 6 nedelja, zavisno od uzrasta.
Kada postoji dislokacija indikovana je repozicija, a zatim imobilizacija u dobro modeliranom gipsu. Mada postoji velika mogućnost remodelacije ovih preloma kod dece ipak treba težiti idealnoj repoziciji. Kod nestabilnih repozicija se vrši imbilizacija Kirschnerovom iglom kroz prvu i petu metatarzalnu kost. Retko je indikvana otvorena redukcija. Pristup je dorzalni. Fiksacija se vrši Kirschnerovom iglom koja se uvodi prvo u distalni deo, a zatim se vrati retrogradno u proksimalni. Sledi gips bez hoda. Igla se vadi nakon tri nedelje, a zaim se nastavlja lečenje gipsom za hod do potupnog izlečenja (još tri nedelje). Nesrastanja su kod dece retka.
Prelom baze pete metatarzalne kosti
Avulzioni prelomi pete metatarzalne kosti su relativno česti. Najveći problem se nalazi u diferncijalnoj dijganozi jer se ovaj prelom može pobrkati sa apofizarnim centrom rasta ili sa os vesalianum. Apofiza se ne javlja pre 8. godine, a spaja se sa telom u uzrastu od 12 godina kod devojčica i od 15 godina kod dečaka. Apofiza se razlikuje jer je njene uzdužna (longitudinalna) osovina paralelna sa osovinom tela metatarzalne kosti. Mehanizam povređivanja je iznenadno, snažno trzanje peroneus brevis. Moguće je da u mehanizmu povređivanja učestvuje i tetiva abductor digiti minimi i lateralna traka plantarne aponeuroze. Ovo može da objasni minimnalo pomeranje i pravac prelomne linije koja je okomita ne osovinu metatarzalne kosti. Otok i lokalna osetljivost su mali. Radiografija služi za dijagnostiku i praćenje lečnja.
Lečenje je konzervativno, imobiliazcijom u gipsu za hod tokom tri do šest nedelja.
Prelom baze na oko 1,5 cm od tuberositas-a se označava kao Jones-ov prelom. Ovaj daje više problema nego navedeni avulzioni prelom. Nastaje vertikalnim ili mediolateralnim dejstvom sile na noseće stopalo. Javlja se u adolescentnim godinama, naročito kod atletičara.
Lečenje je konzervativno i operativno. Konzervativno lečenje akutnih povreda podrazumeva rasterećenje i imobilizaciju u gipsu. Operativno lečenje ima sve više prstalica, a podrazumeva repoziciju i fiksaciju zavrtnjem. Kod akutnih povreda nema podataka o prethodnim povredama ili bolu. Radiografijom se nalazi jasna prelomna linija bez znakova intramedularne skleroze. Intramedularna skleroza i ponoavljane tegobe smanjuju verovatnoću zarastanja konzertvativnim lečenjem.
Jones-ovi prelomi se razliku od preloma tuberositasa pete metatarzalne kosti po patologiji, prognozi i lečenju.
Prelomi usled zamora- stress fracture
Ovi prelomi mogu da pogode većinu kostiju stopala dece mada se znatno ređe dešavaju nego kod odrastlih. Pogađaju decu u starijim godinama, a naročito pri prelasku na aktivniji, sposrtski život. Najčešće je pogođena druga i treća metatarzalna kost. O njima treba razmišljati kako se ne bi propustila dijagnoza. Simptomi su blagi. Bol se javlja pri hodu. Popušta pri rasterećenju. Otok je minimalan ili ga nema. Lokalna osetljivost je prisutna.
Radiografija je u početku bez promena. Nakon dve nedelje od početka tegoba javlja se periostalna reakcija koja se radiografski potvrđuje. Scintigrafija skeleta pokazuje promene znatno ranije nego što se nađu na radiografiji.
S obzirom da se kasni sa radiografskom potvrdom i lečenje mora da se počne na osnovu kliničkog nalaza. Ukoliko se bol javlja samo pri povećenim aktivnostima onda dolazi u obzir rasterećenje. Ako je hodanja bolno onda dolazi o u obzir imobilizacija u gipsanoj čizmi tokom dve nedelje.
Prelomi prstiju ili kostiju članaka (phalanx)
Prelomi članaka prstiju nogu dece nisu česti. Najčešće nastaju usled direktne traume usled pada predmeta na prste ili šutiranja. Klinički nalaz je presudan za dijegnozu. Radiografija često potvrđuje nalaz. Tretman zavisi od uzrasta i pogođenog članka. Kod mlađe dece i većine povreda prsta nije potrebna nikava repozicija. Kod starije dece, naročito kod preloma proksimalne falange palca indikovana je repozicija. Imobilizacija se vrši uz okolni(e) zdrave prste ili u gipsu a izuzetno retko, kao kod nestabilčnih preloma proksimalne falange palca, indikovana je perkutana imobilizacija Kiršnerovoim iglama ili otvorena repozicija i imobilizacija iglama. Nokat povređenog prsta mora uvek biti u istoj ravnmi kao kod nepovređenih. Za zarastenje je potrebno tri nedelje. Imobilizacija se skida posle tog vremena ako je mesto preloma bezbolno. Naredne tri nedelje nije dozvoljeno trčanje i šutiranje.
Iščašenje zglobova prstiju
Iščešenja zglobova prstiju u zglobova prstiju između prstiju i kostiju donožja su retka kod dece. Najčešće nastaju pri šutiranju. Prst se dovodi u hiperekstenziju, kolateralni ligamenti prskaju i falange nasedaju na gornju stranu glavice zgloba. Lečenje podrazumeva repoziciju i imobilizaciju uz nepovređeni prst tokom tri nedelje. Posle se dozvoljava normalna aktivnost.
Stanja koja mogu da oponašaju prelome
Köhlerovo oboljenje pogađa decu uzrasta 2 do 5 godina, pretežno dečake. Radi se o asptičnoj nekrozi navikularne kosti. Postoje i fiziolološke varijacije osifikacije ove kosti. Sve to može dati probleme u dijagnostici preloma kostiju stopala. Pažljiva anamneza, odsustvo traume, blaga klinička slika, radiografski nalaz razgraničavaju ova stanja.
Freibergovo oboljenje može da se pobrka sa prelomom metatarzalne kosti. Radi se o osteohondritisu II ređe III metatarzalne kosti. Veliki broj autora u etiologiji ovog oboljenja nalaze traumu Radiografija je presudna u dijagnostici ovog oboljenja gde se nalazi sekvestracija, kolaps i skraćenje glavice metatarzalne kosti.
Severovo oboljenje može da dovede do dijagnostičkih problema kod povreda. Javlja se u određenom uzrastu (8 godina) u predelu petne kosti. Manifestuje se bolom koji pogoršava aktivnsot. Radiografija potvrđuje fragmentaciju apofize petne kosti u različitim fazama.
Haglundovo oboljenje predstavlja aseptičnu nekrozu os tibiale externum. Pored kliničke slike radiografije potvrđuje različite faze aseptične nekroze i reparacije.
