Porodjajne povrede
Porođajne povrede su retke i specifične. Specifične su po svemu: po mehanizmu nastanka, po kliničkoj slici, dijagnostici, lečenju i prognozi. Nastaju prilikom manipulacija tokom porođaja. Češće su kod prvorotki, karličnog porođaja i krupnih plodova. Fizikalni pregled povrede novorođenčeta može biti nepouzdan. Klinička slika nije spoecifična i može lako da se pomeša sa septičnim artritisom ili osteomijelitisom. Radiografija pretežno hrskavičavog skeleta takođe može da zavede. Teško je radiografski identifikovati epifiziolize na rođenju i često je potrebno da prođe 5 do 7 dana da bi se ona prikazala sekundarno preko kalusa. Prelomi dijafize naročito sa pomeranjem se dobro prikazuju radiografski. Najčešća povreda je prelom ključne kosti (oko 92%), zatim dolaze prelom nadlakatne i butne kosti. Porođajni prelomi brzo zarastaju velikim kalusom, dobro i brzo se remodeliraju i nadoknađuju skraćenja ubrzanim rastom. Repozicija je retko indikovana. Leče se imobilizacijom. U porođajne povrede spadaju povrede ramenog spleta (plxus brachialis), povrede kičmene moždine, povrede mišića i tupe povrede trbuha sa krvarnjem iz povređene jetre.
Prelom ključne kosti je najčešća porođajna povreda. Prvenstvreno je povređena srednja trećina. Manifestuje se otokom, pseudoparalizom ruke i krepitacijama. Neke su praćene pravim povredama ramenog spleta (plexus brachialis). Veliki broj ovih povreda prolazi bez simptoma. Dijagnoza se potvrđuje radiografijom.U lečenju jedva da je potrebna bilo kakva imobilizacija jer će prelom zarasti bez ikakve imobilizacije. Kada je prelom evidentno bolan ili je praćen pseudoparalizom indikovana je imobilizacija ruke uz telo tokom jedne do dve nedelje. Sestre i roditelje treba upozoriti da pažljivo posrtupaju sa novorođenčetom i da izbegavaju bilo kakav pritisak na prelomljenu ključnu kost. Kalus je obično obilan i viđa se unutar tri nedelje od porođaja. Roditeljima objasniti da će se tumefakcija spontano izgubiti i da će svaka nedovoljna korekcija rastom se koriguje.
Prelom nadlakatne kosti
Epifiozioliza proksimalnog dela nadlakatne kosti je teška za dijagnostiku jer je epifiza humerusa na rođenju hrskavične strukture. Manifestuje se pseudoparalizom ruke, otokom ramena i bolom pri pasivnim pokretima. Moguća je i prava udružena Erbova paraliza. Radiografski se nalazi udaljenost gornjeg dela nadlakatne kosti od lopatice. Uvek treba raditi uporedni snimak oba remena kako bi se lakše uočila razlika. U nejasnim slučajevima ima smisla raditi artrografiju, a u ranoj dijagnostici se koristi ultrasonografija. Leči se imobilizacijom ruke uz telo u neutralnoj poziciji tokom 2 do 3 nedelje. Zarastanje se klinički manifestuje povratkom fukcije, a radiografski kalusom.
Prelom dijafize je najčešće poprečan ili spiralan. Lokalizovan je u srednjem delu nadlaktice. Zbog dejstva deltoidnog mišića dolazi do anterolateralne angulacije. Nije retka paraliza radijalnog nerva koja često prolazi spontano za 4 do 6 nedelja. Prelom se leči imobilizacijom uz telo jer rezidulana angulacija čak do 50 stepeni može spontano da se remodelira rastom.
Iščašenje ramena nije tipična porođajna povreda. Viđa se u periodu novorođenčeta i odojčeta. Skoro svi objavljeni slučajevi su bili udruženi sa porođajnom paralizom. Moguće je da imobilizacija u abdukciji i spoljnjoj rotaciji kod paralize brahijalnog pleksusa predisponira njegov nastanak. Zatvorena repozicija iščašenja retko je uspešna pa se radi hirurška redukcija sa plastikom.
Sindrom bolnog ramena označava stanja kod kojih postoji bol u predelu ramena i smanjena pokretljivost ruke. U obzir dolaze: epifizioliza proksimalne epifize humerusa, osteomijelitis i septični artritis ramena i paraliza pleksus brahialis. Pored sličnosti ova stanja se znatno razlikuju. Razlikuju se po vremnu javljanja. Epifizioliza i paraliza pelksus brahialis nastaju odmah po rođenju, a osteomijelitis i artritis nekoliko dan posle rođenja. Bol dominira kod epifiziolize i artritisa, a znatno je manji ili odsutan kod paralize. Otok se javlja kod epifiziolize odmah, a kod osteomijelitisa i artritisa za nakoliko dana, dok se kod paralize ne javlja. Inafektivni sindrom karakteriše artritis i osteomijelitis. Radiografski nalaz i ehosonografski nalaz je pozitivan od rođenja kod epifiziolize, kod artritisa kasni nekoliko dana, a kod paralize je retko kad pozitivan.
Povrede u nivou lakta
Prelomi distalne epifize humerusa mogu da budu porođajne povrede. Manifestuje se smanjenom funkcijom ruke, blagim otokom u predelu lakta i tupim krepitacijama. Radiografska potvrda je teška jer jezgro distalne epifize nije okoštalo. Dijagnostički je značajno smanjenje razmaka i promena odnosa koštanih struktura nadlaktice i podlaktice. Zbog toga je često potrebno uraditi uporednu radiografiju suprotnog nepovređenog lakta. Artrografija lakta i ehosonografija mogu biti od koristi u nejasnim slučajevima. Lečenje je konzervativno sa repozicijom i imobilizacijom u gipsu tokom 3 nedelje. Brza remodelacija koriguje mnoge rezidualne deformitete.
Traumatsko iščašenje glavice žbice tokom porođaja je izuzetno retko. Kliničku sliku, pored bola i smanjenja funkcije ruke, karakteriše dislocirana galvica koja se palpira i ograničenje supinacije. Uporedna radiografija je od velike koristi u dokumentovanju iščašenja. Uvek treba pokušati ortoedsku, a u slučaju neuspeha uraditi hiruršku repoziciju.
Prelomi butne kosti
Epifizioliza gornjeg okrajka butne kosti je retka i teško se razlikuje od urođenog iščašenja kuka. Anamnestički se dobijaju podaci o teškom porođaju. Kliničku sliku karakteriše otok sa prednje i zadnje strane kuka, pseudoparaliza, noga je u spoljnjoj rotaciji i abdukciji i javlja se jak bol na psivno pokretanje. Radiografija podseća na iščašen kuk. Artrografija i ehosonografija su izuzetno važne u ranoj dijagnostici. Lečenje Bryantovom vertikalnom trakcijom tokom 10 dana, a zatim imobilizacija u Pavliku 4 nedelje, nosi izvestan rizik od oštećenja vaskularizacije, pa se preporučuje neposredna imobilizacija u gipsu sa obe noge u fleksiji od 90, abdukciji od 45 stepeni i blagoj unutrašnjoj rotaciji.
Prelom dijafize butne kosti najčešće je poprečan i u njenom srednjem delu. Iliopsoas vuče proksimalni fragment u fleksiju. Dijagnoza se potvrđuje radiografijom. Remodelacija je moćna pa je sloboda u tretmanu velika. Produženje dijafize butne kosti posle preloma kod novorođenčadi nije pravilo. Angulacija do 30 stepeni je prihvatljiva. Lečenje stabilnih preloma vrši se postavljanjem u Pavlikove remenčiće tokom 4 nedelje, a nestabilnih bez skraćenja imobilizacijom u obostranom gipsu sa fleksijom u kuku od 90 i andukcijom od 45 stepeni. Ukoliko postoje skraćenja preko 1 cm i angulacija preko 20 stepeni treba koristiti Bryantovu vertikalnu trakciju 10 dana, a zatim premestiti dete u gips ili Pavlikove remenčiće 4 nedelje.
Prelom u nivou distalne fize butne kosti prati karlični porođaj i manifestuje se otokom i osetljovošću u predelu kolena, smanjenom pokretljivošću noge i bolom na pasivne pokrete. Za razliku od epifizioliza veće dece kod neonatusa je epifiza deplasirana nazad. Dijagnoza se suvereno potvrđuje radiografijom jer je već na rođenju pristuno zrno okoštavanja u epifizi. Ehosonografija može biti od koristi. Zarastanje je brzo. Remodelacija dobra. Kada je angulacija manja od 60 stepeni nije neophodna redukcija; dovoljna je imobilizacija u gipsu ili ortozi 4 nedelje. Kada postoji veća angulacija indikovana je pažljiva zatvorena redukcija i imobilizacija u pojasno-koleno-stopalnom gipsu 4 nedelje
