Održavanje telesne temperature

Održavanje telesne temperature u nor­malnim granicama (odrasle osobe 36, 8 +/-0,4°C) rezultat je složenog i visoko integri-sanog procesa koji podrazumeva učešće gotovo svih organskih sistema, Sa central­nom ulogom hipotalamusa. Neuroni tog delà nervnog sistema dobijaju dve vrste signala: od perifernih nerava koji sprovo­de nadržaje za hladno i toplo od recepto­ra na periferiji i od temperature krvi koja natapa taj deo mozga. Ove dve vrste nadra-žaja integriše hipotalamus u cilju održava­nja normalne temperature.

Kako metabolički procesi u organizmu u normalnim uslovima produkuju višak to­plotne energije, to hipotalamus normalnu telesnu temperaturu održava iniciranjem mehanizama odavanja toplote. Grupacija nervnih ćelija u preoptičkom, odnosno prednjem delu hipotalamusa, posebno je dobro vaskularizovana („organum vasculo-sum lamine terminalis”) mrežom krvnih sudova čije endotelne ćelije, izložene uti-caju ćelijskih hormona-citokina, otpuštaju metabolite arahidonske kiseline (posebno se važna uloga pripisuje prostagladinu E₂), koji u navedenom delu hipotalamusa ini­ciraju pokretanje mehanizama čiji je rezul­tat povišenje telesne temperature.

Materije koje mogu da dovedu do povi­šenja telesne temperature nazivaju se piro-geni. Oni mogu biti poreklom iz spoljašnje sredine, kada se označavaju kao egzogeni, odnosno poreklom iz samog organizma, koje nazivamo endogenim. Najčešći egzo­geni pirogeni su poreklom iz mikroorgani­zama. Dobro je poznata uloga lipopoli-saharida (LPS) poreklom iz zida Gram ne­gativnih bakterija, koji se označava kao endotoksin, a sličnu funkciju ima i pepti-doglikan Gram-pozitivnih bakterija i razli­čiti delovi gljivica, parazita i virusa.

Uprošćeno govoreći, egzogeni pirogeni deluju tako što u kontaktu sa imunokom-petentnim ćelijama, najčešće monicitima i makrofagnim, ali i sa različitim drugim će­lijama organizma (napr endotelnim), pod-stiču sintezu endogenih pirogena.

Endogeni pirogeni su ćelijski hormoni, polipeptidi, koji nošeni cirkulacijom do-spevaju do hipotalamusa gde ispoljavaju efekat na termoregulaciju. Najvažniju ulo­gu medu ovim materijama imaju interleu-kin la i ip (IL la i IL ip), faktor nekroze tumora (TNF a), interferon (IFN) a i inter-leukin 6 (IL 6). Svaka od ovih materija ubri­zgana u organizma dovodi do povišenja te-lesne temperature, pri čemu je najizraženiji efekat ILla i IL lp.

Sve navedene materije označene kao en­dogeni i pirogeni oslobađaju se i pri razli­čitim neinfektivnim procesima u ograni-zmu, kakvi su autoimuni poremećaji, rast malignog tumora, hemoliza, velike nekro­ze ćelija iz različitih razloga, kao i u toku različitih drugih stanja koja remete home-ostazu.

Do povišenja telesne temperature može doći i zbog poremećaja odavanja toplote, kao i zbog poremećaja u hipotalamičnoj re­giji, odnosno u centralnom nervnom siste­mu, pa je niz različitih uzroka koji dovode do poremećaja termoregulacije (tabela I).

Povišenje telesne temperature do 38°C označava se kao subfebrilnost, dok se po­višenje telesne temperature > 4l°C označa­va kao hiperpireksija.

Povišena telesna temperatura se može u vidu „kontinualne vrednosti”, dakle sa ma­lim varijacijama, održavati u toku jednog ili više dana („febris continua”), što se u pro­šlosti najčešće viđalo kod trbušnog tifusa. Remitentna temperatura podrazumeva va­rijacije povišene telesne temperature u to­ku jednog dana, bez pada na normalne vrednosti; vezivana je za tuberklozu i raz­ličite druge infekcije. Intermitentna (,,sep-tična”) temperatura označava varijacije te­lesne temperature od normalnog do izra­zito povišenog, pa čak i hipepiretičnog ni­voa. Ovaj tip febrilnosti najčešće je vezivan za diseminovane bakterijske infekcije, ali se sreće u malignim oboljenjima, mogu ga izazvati lekovi i drugo.

„Relapsnom” („undulirajućom”) tempe­raturom označava se povišenje telesne temperature koje se posle višečasovne ili višednevne normalizacije obnavlja. Ovaj tip febrilnosti sreće se ranoj fazi malarije „tercijane” i „kvartarne „ (na 48/ 72 sati se obnavlja temperatura), potom u povrat­nom tifusu (Borrelia recurentis), infekcija­ma koje se sada kod nas javljaju kao une­sene bolesti iz tropskih krajeva. Mnogo češće se ovaj tip povišenja telesne tempe­rature javlja kod malignih bolesti, pre sve­ga Hodgkin-limfoma (Pel-Ebstein-ov tip temperature) i ciklične neutropenije.

Povišenje telesne temperature često pra­te jeza i drhtavica. Jeza je osećaj hladnoće koji nastaje pirogenim nadražajem nervnog sistema. Drhtavica („rigor”) je odgovor pe-

Temperature centralnog porekla rifernih organa na pirogeni nadražaj koji se manifestuje podrhtavanjem mišića telesne i facijalne muskulature, često praćen ble-dilom, osećajem straha i „lupanja” srca. Poremećaj mentalnog stanja, manifestovan zbunjenošću, dezorijentacijom do „buni­la” (delirijum) kojeg može pratitit gubitak svesti i pojava grčeva telesne muskulature (konvulzije), najčešće se vezuje za ekstre­me životnog doba.

Febrilne konvulzije su karakteristične za decu mladu od pet godina, obično se ja­vljaju u ranoj fazi febrilnosti, najčešće ka­da ona dostigne vrednost oko 40°C i ne znače neminovno bolest nervnog sistema, mada obavezuju na dodatna ispitivanja u tom pravcu. Treba naglasati da povišena te-lesna temperatura može u dece i odraslih, koji su oboleli od epilepsije i drugih srod­nih oboljenja nervnog sistema, olakšati na­stanak konvulzija.

Znojenje je vid odavanja toplote koje nastaje kada prestane febrilni nadražaj ili se antipireticima prekine mehanizam stimula­cije i održavanja febrilnosti.

Hipertermijom nazivamo povišenje tem­perature tela nezavisno od rada teremore-gulacionog centra. Najčešće je vezana za „pregrejavanje” organizma koje nastaje zbog nemogućnosti odavanja toplote, po­sebno pri većem telesnom naprezanju u to­plim vlažnim uslovima. Otežano odavanje toplote može se desiti i bez povećanog fi­zičkog rada u izuzetno toplom okruženju, posebno kod starijih osoba i bolesnika ko­ji uzimaju diuretike, antiholinergike i anti-histaminike. Hipertermija vezana za upo­trebu psihotropnih lekova najčešće je uzrokovana upotrebom amfetamina, inhi-bitora monoaminooksidaze, kokaina, trici-kličnih antidepresiva i LSD-a.

Maligna hipertermija posledica je ošte­ćenja sarkoplazme skeletnih mišića, koja olakšava ulazak kalcijuma u ćelije, miolizu, acidozu i razvoj malignog referakternog povišenja telesne temperature. Vida se, na sreću vrlo retko, pri upotrebi halotana, dru­gih ihalacionih anestetika ili sukcinilholina.

Neuroleptički maligni sindrom ima uz mišićnu rigidnost i disregulaciju autonom-nog nervnog sistema. Praćen je povišenom telesnom temperaturom, a najčešće se sre­će pri upotrebi fenotijazina, haloperidola, tricikličnih dibenzodijazepina, metoclopa-mida (koji se u praksi često propisuje zbog povraćanja i različitih gastričnih tegoba), domperidona i različitih drugih psihotrop­nih lekova.