Giht (uratni artritis)

Etiologija i patogeneza Primarni giht se odlikuje urođenim po­remećajem metabolizma purina, najvero-vatnije enzimske prirode, čiji je biohemij-ski izraz trajna hiperuratemija, koja više godina prethodi pojavi artritisa, odnosno gihta.

U sekundarnom gihtu hiperuratemija je posledica poznatog poremećaja u stvaranju ili izlučivanju mokraćne kiseline (MK), ko­ji dovodi do hiperuratemije (mijeloprolife-rativne bolesti, bubrežna oboljenja).

Artritis izazivaju kristali mononatrijum urata koji nastaju precipitracijom MK iz hipersaturisanog seruma. 

Klinička slika

Primarni giht je uglavnom bolest mu­škaraca, sa najčešćim početkom i petoj de­ceniji. U žena se javlja rede (4-10 % obo-lelih), uglavnom u menopauzi. Sekundarni giht se javlja češće u osoba starijih od 60 godina.

Kliničke manifestacije uratnog artritisa su tipične: nagao početak artritisa najčešće na nožnom palcu (kod oko 60%) ili na ne­kom drugom zglobu stopala ili skočnom zglobu, a rede na kolenu, laktu, ručnom zglobu ili nekom zglobu šake. U više od 80% prvi napad je u vidu monoartritisa. Bol u zglobu je veoma jak, zglob je otečen, sa suvom, sjajnom, toplom i crveno-modrom kožom, koja se po prestanku zapaljenja pe-ruta. Zbog izražene zapaljenske reakcije mogu biti prisutni nespecifični znaci zapa­ljenja: groznica, visoka telesna temperatu­ra, visoka sedimentacija eritrocita, leukoci-toza i si. Zapaljenje zgloba traje najčešće nekoliko dana do dve nedelje i zatim pro­lazi potpuno. Recidivi artritisa se javljaju na istom ili drugom zglobu u različitim vre­menskim intervalima, koji su kod starijih osoba uvek duži nego kod mlađih, a posto­ji mogućnost da se recidiv i ne javi.

Tofusi (depoziti mononatrijum urata), potkožni i kostni, javljaju se posle proseč-no 5 do 10 godina trajanja nelečene bole­sti. Pomažu u dijagnozi, ali su znak zaka-snele dijagnoze i lečenja.

Znak zakasnele dijagnoze su i radiolo­ške promené na kostima u vidu defekta ko­sti nastalih kao posledica taloženja urata. Tipične promené su na nožnom palcu u vi­du znaka udice (uratom odignut periost-erozija okružena periostom).

Hronična uratna artropatija nastaje posle prosečno 10 do 15 godina trajanja bolesti i manifestuje se stalnim bolovima i ukoče-nošću, deformacijama i ograničenom funk­cijom više zglobova, uz nalaz mnogobroj­nih potkožnih i kostnih tofusa. U ovoj fazi giht može praviti diferencijalno-dijagno-stičke poteškoće u odnosu na reumatoid-ni artritis i druge hronične artritise.

Jedna od manifestacija hiperuratemije, a posebno hiperurikoacidurije, jeste urična nefrolitijaza, koja se u vidu bubrežne ko­like javlja u svakog petog gihtičara. Najče­šće prethodi prvom napadu artritisa; tako da ima značaja za dijagnozu gihta.

Uratna nefropatija je posledica taloženja urata u parenhimu bubrega. Znake nefro-patije, koji su najčešće blagi (proteinurija, smanjena sposobnost koncentracije urina, patološki sediment, povišene azotne mate­rije u krvi) javlju se u svakog trećeg bole­snika sa gihtom. 

Dijagnoza

Dijagnoza gihta postavlja se dokazom kristala mononatrijum urata u sinovijskoj tečnosti dobijenom punkcijom obolelog zgloba. Kristali su oblika koplja, nalaze se u sinovijskoj tečnosti 

Međutim, sinovijsku tečnost nije uvek lako dobiti, s obzirom da je naj­češća lokalizacija artritisa u gihtu nožni pa­lac ili neki drugi zglob stopala. U slučaju kada se ne može dobiti sinovijska tečnost za pregled, treba se osloniti na kliničku sliku koja je dosta tipična.

Mokraćna kiselina u krvi je povišena, a u urinu je povišena kod oko četvrtine obolelih. 

Lečenje

Akutni uratni artritis leci se nesteroidnim antiinflamacijskim lekovima (NSAIL), najbo­lje indometacinom. Lek treba dati odmah pri prvom kontaktu sa bolesnikom kako bi efekat bio brži i potpuniji, u maksimalnim dnevnim dozama prva 2 do 3 dana, a zatim dozu smanjivati sa smanjenjem tegoba bo­lesnika. Po smirenju artritisa lek treba da­vati još 2 do 3 dana u minimalnim dozama kako bi se sprečio povratak artritisa.

Kod svih bolesnika sa gihtom treba sa-vetovati dijetu bez purina, ali i ograničen unos masti i kalorija. Takođe treba zabra­niti uzimanje salicilata i oralnih salidiure-tika, koji zbog svog uticaja na tubularnu re-apsorpciju MK mogu povećati uratemiju i provocirati napad gihta.

Hronično lečenje hiperuratemije leko­vima nije obavezno za sve bolesnike. Ovi lekovi se obično ne daju kod blažih meta-boličnih poremećaja. Lečenje hiperuratemi­je lekovima nikad se ne započinje kod bo­lesnika sa akutnim napadom artritisa. Po potpunom smirenju zapaljenja, počinje se lečenje sa malim početnim dozama hipou-rikemijskog leka^koje se prema visini MK u krvi mogu postepeno povećavati.

Postoje dve grupe hipourikemijskih le-kova urikozurici (probenecid, benzbro­marone) i urikosupresori (zilorik). Hipou-rikemijski lek bolesnik treba da uzima sva­kodnevno, najčešće doživotno.