PREMENSTRUACIJSK! SINDROM (PMS)
Premenstruacijski sindrom je stanje koje nije na zadovoljavajući način objašnjeno. Odlikuje se mnogobrojnim simptomima koji se javljaju ciklično, isključivo u drugoj polovini menstrualnog ciklusa, odnosno u 7—10 dana koji prethode krvarenju.’ Najčešće se ispoljava kod žena između 30. i 40. godina života. Smatra se da oko 90% ženske populacije u reproduktivnim godinama ima u slabijoj formi neki od simptoma. Samo oko 5% žena ima izraženi oblik ovog sindroma, što utiče na njihovu radnu sposobnost
Etiologija
Etiologija je multifaktorijalna, predstavljena interreakcijom bioloških, psiholoških i socijalnih činilaca. Pre svega treba red da kod ovog sindroma postoji neuravnotežen odnos estrogena i progesterona, bilo da se radi o višku estrogena ih
o manjku progesterona, što vodi u dalje endokrine i metaboličke poremećaje. Tako se pojačana ekscitabilnost i svadljivost objašnjavaju dejstvom kateholestrogena i sniženjem progesterona u kori mozga, hipotalamusu i hipofizi. Po pravilu je povećana sekrecija aldosterona, sa posledičnom izraženom retencijom natrijuma i vode. Treba znati da u nastanku premenstruaci-jskog sindroma značajnu ulogu ima poremećaj u sintezi neurotransmitera (serotonin, pre svih) i endogenih opijata (dokazan je premenstrualni pad P-endorfina), zatim deficit piridoksina, kao i porast prolaktina i prostaglandina u lutealnoj fazi menstruacijskog ciklusa.
Simptomi i dijagnoza
Tačnom i iscrpnom anamnezom se mogu ustanoviti brojni simptomi karakteristični za pre-menstruacijski sindrom. Sa druge strane, pažljivim posmatranjem pacijentkinje, otkrivaju se znaci koji vode ispravnoj dijagnozi.
Pacijentkinje se najčešće žale na psihičku napetost, razdražljivost, agresivnost, ili na depresiju sa napadima plača. Uopšte govoreći, uobičajene su česte promene rasoploženja, gubi se koncentracija i samokontrola, postaje se zaboravan. U anamnezi je obično prisutan i podatak o nesanici i poremećaju libida. U nekih pacijentkin-ja je;; izrazito povećan apetit. Relativno česte tegobe su glavobolja, mišićna slabost i napetost dojki. Od objektivnih znakova bolesti može se registrovati povećanje telesne težine, uočljivi su otoci lica i ekstremiteta, kao i pojava akni i masne kože. Opstipacije, ih diareje, pa i mišićni grčevi mogu da upotpunjavaju sliku. Uz to treba reći da kod izvesnog broja pacijentkinja dolazi do pre-menstrualnog pogoršanja osnovne bolesti (npr. bronhijalne astme, epilepsije i psihoza).
Brojnost i jačina tegoba se razlikuju od bolesnice do bolesnice, ah u iste bolesnice se simptomi po pravilu ne menjaju.
Iz dosada izloženog postaje jasno da u dijagnozi premenstruacijskog sindroma osnovnu ulogu imaju anamnestički podaci. Od velike je koristi da pacijentkinja, koja se opservira pod dijagnozom premenstruacijskog sindroma, vodi takozvani dnevnik menstruacijskog ciklusa, u kome bi trebalo da svakodnevno upisuje vrstu i intenzitet uočenih tegoba. Na kraju, ne treba zaboraviti na nužnost da se isključe eventualni organski uzroci raznorodnih smetnji.
Terapija
Terapija uglavnom zavisi od predomini-rajućih tegoba. Tako se u pacijentkinja koje se Žale na premenstruacijske otoke i porast telesne težine mogu prepisati diuretici. Pri tome, prednost imaju antagonisti aldosterona, npr. spironolakton, sa kojima treba početi 7-10 dana pre očekivane menstruacije. Kod \ glavobolje, napetosti i razdražljivosti, od kosristi su analgetici i inhibitori sinteze prostaglandina. U slučaju mas-todinije pacijentkinji treba savetovati da uzima bromokriptin.
Kod blažih simptoma psihičke prirode uglavnom se sa uspehom primenjuje vitamin Bg (piridoksin), a efikasna je i multivitaminska terapija. Anksiolitici i antidepresivi se prepisuju kod težih oblika premenstruacijskog sindroma.U svakom slučaju, kod pogoršanja psihičkog stanja, redimo kod izražene depresije sa suicidalnim idejama, ne treba oklevati sa konsultacijom psihijatra.
Pored navedene terapije, koja bi se mogla svrstati u simptomatsku, može se pokušati i sa hormonima, posebno u situacijama kada su simptomi i znaci izraženiji i kada je pacijentkinja nesposobna za obavljanje svakodnevnih aktivnosti. U hormonskoj terapiji premenstruacijskog sindroma, najčešće se primenjuju progestageni, i to didrogesteron, noretisteron, medroksiprogesteron i linestrot Sa tretmanom se, slično kao i u slučaju diuretika, počinje desetak dana pre očekivanog menstrualnog krvarenja. Hormonska oralna kontracepcija je metod izbora za osobe sa PMS-om koje istovremeno žele i zaštitu od trudnoće. Supresija ovulacije i otklanjanje tegoba sindroma se može postići i danazolom (videti medikamen-tozni tretman endometrioze), a osetno skuplja terapijska varijanta je primena GnRH agonista ili antagonista u dužem vremenskom periodu.