Citomegalovirusna infekcija u trudnoći

Transmisija virusa može biti: horizontalna (kapljična infekcija ili kontakt sa telesnim tečnos- tima), vertikalna (transplacentna ili laktaciona) ili polna. U savladavanju infekcije primarnu ulogu ima celularni imunitet, iako je aktiviran i humoralni. Posle primarne infekcije virus perzis- tira u latentnoj formi u nervnim ganglijama kao i svi herpesvirusi, da bi kasnije bio povrem’eno reaktiviran uprkos prisutnim antitelima. Stanja imunosupresije pogoduju reaktivaciji infekcije. Fetus, zbog nekompetentnog celulamog imunog odgovora, ima visok rizik sekvela ove infekcije.

Oko 75% trudnica su već imunizovane na ovaj virus. Kod neimunizovanih, rizik primame infekcije u trudnoći iznosi 2, 5%. Kod imunizo- vanih rizik reaktivacije infekcije u trudnoći iznosi 0,5%. Trudnoća ne pogoršava tok cito- megalovirusne infekcije. Kod većine trudnica infekcija protiče asimptomatski. Primarne infek­cije se u 15% slučajeva manifestuju sindromom sličnim mononukleozi. Dijagnoza bilo koje infek­cije se ’ potvrđuje višestrukim porastom titra specifičnih IgG antitela između dva uzorka seru­ma uzetih u razmaku od 2-3 nedelje, a dijagnoza primarne infekcije detekcijom IgM antitela.

Ovo je najčešća kongenitalna infekcija, koja se registruje kod 1% sve novorođenčadi. U slučaju primame infekcije trudnice stopa infekcije fetusa iznosi 40%, a stopa afekcije na rođenju 15%. Obe stope opadaju sa porastom gestacije. Aficirana novorođenčad ispoljavaju kongenitalnu citome- galičnu inkluzionu bolest: zastoj rasta, mikrocefal- iju, meningoencefalitis, kalci-fikacije CNS-a, hori- oretinitis, hepatosplenomegaliju, hemolitičku ane­miju, trombocitopeniju i dr. Kod 90% njih ostaju trajne sekvele kao što su: psihomotorna retardaci­ja, gluvoća ili slepilo. Čak i kod novorođenčadi koja su’asimptomatska na rođenju (85%), mogućnost kasnije pojave sekvela iznosi 10%. Stope infekcije i afekcije fetusa u slučajevima reaktivacije infekcije su neuporedivo manje, a kongenitalna infekcija se manifestije blažom kliničkom slikom na rođenju i izuzetno retkim sekvelama.

Prenatalna dijagnostika je opravdana u slučajevima dokazane primame infekcije majke. Dijagnozu je moguće postaviti pre 20. nedelje trudnoće primenom amniocenteze radi kultivaci­je virusa ili detekcije virusnog DNK u plodovoj vodi. Posle 20. nedelje trudnoće dijagnoza se postavlja primenom kordocenteze radi detekcije specifičnih IgM ili virusne DNK u fetalnoj krvi. Dokazana infekcija fetusa ne znači istovremeno da je fetus aficiran. Prenatalna dijagnoza afekcije se postavlja ultrazvukom, kada se detektuju: mikrocefalija, ventrikulomegalija, cerebralne kalcifikacije ili hiperehogeni odjek creva. U takvim slučajevima se savetuje prekid trudnoće.