Sifilis u trudnoći
Klinička slika sifilisa u trudnoći je najčešće tipična. Češće nego van trudnoće šankr je malih dimenzije ili je lokalizovan na grliću materice. Lezije sekundarnog sifilisa su blage i ostaju neopažene u 25% slučajeva. Tako postoje slučajevi kod kojih primarni i sekundarni sifilis prođu neopaženo, a prva i jedina manifestacija bolesti bude rađanje mrtvog deteta ili živog dete- ta sa znacima kongenitalnog sifilisa. Skrining test na sifilis treba uraditi na početku trudnoće. Serološki testovi (VDRL i dr.) detektuju sve slučajeve sekundarnog i većinu slučajeva primarnog sifilisa jer postaju pozitivni 4-6 nedelje od početka infekcije. Zbog male specifičnosti neophodno je pozitivne serološke rezultate proveriti direktnim treponemalnim testovima (npr. test absorpcije fluorescentnih antitela).
Spiroheta palidum ima izraženu sposobnost vertikalne transmisije. Infekcija ploda može nastati u bilo kom stadijumu sifilisa majke. U primarnom i sekundarnom stadijumu stopa infekcije ploda je veća, jer je u tom periodu i bakteriemija najjača. Stopa infekcije je najmanja u trećem stadijumu, posebno ako je od početka infekcije majke proteklo više od godinu dana. Stopa afekcije je takođe veća u ranim stadijumima sifilisa. U periodu pre 18. nedelje trudnoće fetus ne manifestuje znake kongenitalne infekcije, jer je još uvek relativno imunoinkopetentan. Kongenitalni sifilis se manifestuje hroničnom infekcijom: pluća (pneu- mOnia alba, ili Virhovljeva pneumonija), jetre (hipertrofična ciroza), slezine, pankreasa, bubrega, srca, kosti (osteohondritis) i placente. Obično su prisutni žutica, petehije i limfadenopatija. Placenta je makroskopski velika, (teška više od kilograma) i bleda, a mikroskopski se uočavaju zadebljale čupice'(proliferacija strome) i smanjen broj krvnih sudova (endarteritis). Kongenitalni sifilis je u prošlosti bio uzrok za 30%, a u novije vreme za 6% svih slučajeva mrtvorođenosti.
Prenatalna dijagnoza se može postaviti bilo direktnom detekcijom, bilo korišćenjem PCR tehhnike za detekciju treponeme palidum u plodovoj vodi dobijenoj amniocentezom. Takođe je dijagnoza moguća testiranjem fetalne krvi dobijene kordocentezom. Ultrazvučno se može posumnjati na kongenitalni sifilis ukoliko se uoče hepatosplenomegalija i hidrops ploda, te debela i slabo vaskularizovana placenta.
Terapija sifilisa u trudnoći ima dupli cilj: da izleći majku i prevenira infekciju ploda. Protokol terapije u trudnoći podrazumeva primenu ben- zatin penicilina G u istim dozama kao i van trudnoće. U slučaju rezistencije mogu se primeniti cefalosporinski ili makrolidni antibiotici. Uprkos terapiji majke, oko 20% novorođenčadi ima stigmate kongenitalnog sifilisa, što je posledica kasnog lečenja (tek u trećem trimestar) i ireverzi- bilnosti oštećenja izazvanih infekcijom. U slučajevima hidropsa ploda ishod je uvek letalan, bez obzira na primenjenu trerapiju. Penicilinsku terapiju često prati Jarisch-Herxheimer-ova reakcija, koja može da uzrokuje pojavu uterusnih kontrakcija i distresa ploda.
