FUNKCIJA CEMENTA KORENA ZUBA
Mada se celulami i acelulami cement histološki razlikuju, njihova funkcija je ista. Cement, kao i čitav parodoncijum, ima ulogu da fiksira zub u alveoli. Tu funkciju cement ostvaruje na taj načinn što obezbeđuje fiksaciju krajeva osnovnih kolagenih vlakana periodoncijuma.
U toku života, deo gleđi pa i dentina na incizal- nim ivicama i griznim površinama zuba postepeno se troši, što bi moglo da prouzrokuje snižavanje visine zagrižaja. U fiziološkim uslovima to se kompenzira mehanizmom stalnog nicanja zuba, u kome cement igra značajnu ulogu. Stalno deponovanje novih slojeva cementa na površini korena zuba omogućava stalno nicanje zuba, što je kompenzacija za deo gleđi izgubljen u funkciji. Na ovaj način Istovremeno se obezbeđuje i potrebna dužina korena zuba.
U toku procesa stalnog nicanja zuba mogla bi da se promeni širina periodontalnog prostora. Očuvanje fiziološki odgovarajuće širine periodontalnog prostora obezbeđeno je neprekidnim stvaranjem cementa i alveolarne kosti.
I cement korena zuba, kao i alveolama kost, ima veliku sposobnost adaptacije u različitim fiziološkim situacijama. Tako na primer, ukoliko je zub izložen većim funkcionalnim zahtevima, cement se pojačano stvara i zadebljava. Na taj način se obezbeđuje bolje sidrenje osnovnih kolagenih vlakana periodoncijuma, što povećava sposobnost da se suprotstavi većim funkcionalnim zahtevima.
Naziv „PARODONTOPATIJE” je opšti i odnosi se na sva oboljenja koja zahvataju čitav parodon- cijum. Po sličnoj analogiji pod izrazom „kardiopa- tije” podrazumvaju se sva srčana oboljenja.
Stare klasifikacije su modifikovane i danas, u principu, sva oboljenja parodoncijuma se dele na: gingivite i parodontopatije.
Najčešća patološka promena koja se događa u parodoncijumu je inflamacija gingive. Osnovno oboljenje parodoncijuma, gde je izražena samo inflamacija gingive, bio bi kataralni gingiv.it. Inflamacija se odvija izolovano, kao samostalno oboljenje, ali zbog ambijenta gde se događa, inflamacija ima tendenciju brzog širenja na druge delove parodoncijuma. esto se događa da patološke promene na gingivi nisu izolovane, već su pratilac nekih drugih oboljenja i u sklopu drugih zbivanja.
Precizna dijagnoza oboljenja parodoncijuma neophodna je zbog preduzimanja odgovarajuće terapije. Dobra klasifikacija je neophodna i za evidentiranje oboljenja i pri stručnim komunikacijama
Sve dosadašnje klasifikacije imaju neki nedostatak što stvara probleme u stručnom komuniciranju, interpretiranju, prezentiranju i poređenju rezultata istraživanja. Usavršavanjem dosadašnjih i uvođenjem novih dijagnostičkih metoda, naročito iz domena mikrobiologije, imunologije, biohemije, radiografije i drugih, došlo se do nove i savremenije podele parodontopatija.
Tako je Američka akademija za parodontologi- ju (American Academy of Periodontology – AAP), prihvatila podelu na šest parodontopatija, i to:
– Parodontopatija odraslih
– Prepubertetska parodontopatija
– Juvenilna parodontopatija
– Rapidna parodontopatija
– Rezistentna parodontopatija
– Ulcero-nekrozna parodontopatija
Ova klasifikacija ispunjava skoro sve dijagnostičke zahteve. Međutim, ni ona nije idealna. Ispitivanja u ovoj oblasti su još uvek u toku, i već se pojavila još jedna novija klasifikacija iz 1999. godine.
