Sportske povrede kod dece

Povrede mladih sportista nisu specifične za sport i često se dešavaju tokom svakodnevne aktivnosti dece. Neke povrede su specifične i vezane za sport kao što je sindrom preopterećenja dece u sportu Epidemilogiju sportskih povreda dece teško je utvrditi. To je razumlnivo kada se ima na umu da o deci sportistima vode računa nedovoljno iskusna lica. Sa druge strane treneri potcenjuju ili zanemaruju povrede. Nivo orgaizacije sporta i zaštite sportista je različit tako da tamo gde je nivo viši veći je i broj prijavljenih pacijenta jer o njima brinu ljudi višeg stepena znanja i bilje su informisani. Postoje i razlike u shvatanju šta se svrstava u pedijatrisku sportsku povredu. Neki u pedijatriske sportske povrede ubrajaju sve povrede koje dovode do odsustvovanja od bilo koje ili svih aktivnosti u sportu ili igri dok drugi u sportsku povredeu računaju povrede koje dovode do odsustvovanja od akrivnosti najmanje nekoliko dana. Incidenca zavisi i od načina obrade podataka i od toga šta se uzuma za jedinicu posmatranja (povreda, sportista, tim). Od svih povreda u sportu na decu otpada oko 20%. Najčešće su povređene noge, zatim ruke i na kraju kičma. Oko 40% povreda je diretktno povezano sa prevelikom naporom.

STOPALO

Stopalo je često povređeni deo tela sportista. 72% sportskih povreda dece otpada na noge, a 8 % na stopala (Andrish, 1984). Najčešći problem je bol u peti.

Severovo obolenje

Prolazno obolenje dece uzrasta 8 do 13 godina koje se manifestuje bolom u predelu petne kosti. Bol je u vezi sa trčanjem i skakanjem. Aktivnost ga pojačava, a mirovanje smanjuje. Obično traje nekolko dana ili nedelja pre dolaska lekaru. Po nekada ga prati bol u predelu tabanske fascije. Klinički se nalze dva stanja koja imaju slične tegobe. Jedno je Severovo obolenje, a drugo je tendinitis Achili ili apofizitis. U oba sličaja fizikalnim pregledom nalazi se osetljivost na palpaciju u predelu apofize petne kosti. Moguće je da se osetljivost prvenstveno lokalizuje pozadi, zatim ispod, ali i unutra i soplja od apofize. Osetljivost se ne nalazi duž plantarne fascije ili duž njenog pripoja na petnoj kosti osim kada se nalazi udruženo zapaljenje plantarna fascije. Druga karakteristika je napetost Ahilove tetive. Moguće je da postoji napetost pregibača (fleksora) kolena, pa i četvoroglavog mišića (quadiceps). Deca sa nepetim mišićno-tetivnim spojem su mnogo osetljivija na povredu. Kod Severovog obolenja dece nalazi se zapalenje oko tetivnog pripoja ili samog pripoja na apofizi petne kosti. Ono je rezultat ponavljane mikrotraume na osnovu spotrske ili slične aktivnosti. Radiografija kod Severovog obolenja nije specifična jer skleroza i fragmentacija apofize koje se često nalaze u skolupu obolenja mogu biti normalan nalaz. Scintigrafija može biti pozitivna ali se teško precizira da li je aktivnost u predelu apofize ili cele petne kosti. CT može biti od koristi.
U procesu lečenja Severovog obolenja prvo je osloboditi dete povećane aktivnosti i stresa, zatim podići petu uloškom te i na taj način smanjiti naprezanje u predelu Ahilove tetive. Noviji ulošci apsorbuju stres i povećavaju zaštitu. Ukoliko nema olakšanja, a može od starta da se uključi fizikalna terapija čiji je cilj poboljšanje prokrvljenosti u predelu Ahilove tetive i apofize i istezanje  Ahilove tetive, pregibača kolena i četvoroglavog mišića. Samo u reziztentnim slučajevima dolazi u obzir primena dokolenog gipsa za hod tokom 3 do 4 nedelje, a po njegovom skidanju primeniti prethodno navedenu terapiju.

Prelomi zbog zamora- stres frakture

Retke su u dece pre puberteta. Nastaju kada ponavljane sile koje deluju na kost dostignu nivo dejstva kada reparativni procesi kosti ne mogu da dostignu nastala oštećenja.  Svaka kost može da se polomi zbog zamora. U sportu su najčešće pogođene kosti nogu, a na prvom mestu metatarzalne kosti. Klinički se manifestuje bolom i osetljivošću na mestu preloma. Radiografija otkriva poremećaj trabekulacije i(li) periostalnu reakciju na mestu preloma. Scintigrafija ja izuzetno korisna u dijagnostici nejasnih slučajeva jer je jako osetljiva. Lečenje je simptomatsko. Pošteda od opterećenja i faktora koji su doveli do preloma u toku od 3 do 6 nedelja je najčešće dovoljna. U nekim slučajevima je vrlo praktično postaviti kratku gipsanu čizmu tokom 3 do 4 nedelje. Ukoliko postoje tegobe pri svakodnevnoj aktivnosti potrebno je ulošcima rasteretiti metararzalne kosti i smanjiti tegobe. Nije reko da su stres frakture zarasle u momentu postavljanja dijagnoze. Vliki broj se ponavlja ukoliko se ne otkolne uzroci koji su je izazvali. Zbog toga treba potražiti uzrok preloma. Etilogija stres fraktura stopla je multifaktorijalna. Najčešće nastaje zbog promene aktivnosti; uglavnom je to povećanje intenziteta i trajanja trčanja. Neadekvatna obuća i tvrda podloga su predisponirajući faktori. Deformacija stopala i nogu, endokrini i metabolički poremećaju mogu biti faktori koji pospešuju povredu. U prevenciji je važno analzirati uzroke povrede, uslove treninga i predisponirajuće faktore. Važno je postupno vraćanje normalnoj aktivnosti. Program rehabilitacije treba da obezbedi odgovajauću snagu i fleksibilnost rizičnog predela. Prelom zbog zamora može da zahvata petnu kost i manifestuje se bolom i osetljivošću u predelu njenog tela. Radiografija pokazuje skelrotičnu liniju poprečno postavljenu u odnosu na trajektorije. Moguć je prelom zbog zamora navikularne kosti. Klinički je podmukao radiografski težak za prepoznavanje. Za dijanozu stres fraktura kostiju nožja često je potrebno uraditi CT i scintigrafiju. Lečenje je imobilizacija u gipsu 6 do 8 nedelja, pošteda od opterećenja, a samo retko je potrebno da se radi osteoplastika.

Uganuće gležnja

Uganuće gležnja je česta povreda dece naročito u sportu. U osnovi povređivanja nalazi se inverzija stopala koja može biti kombinovana sa fleksijom ili ekstenzijom. Prednji talofibularni ligament je najčešće povređen, a zatim fibulokalkanealni, a kod teških povreda zadnji talofibularni i prednji tibiofibularni ligament. Povreda se klasifikuje u tri stepena mada je praktična podela na blage i ozbiljne. Blage povrede se odnose na povredu samo prednjeg talofibularnog ligamenta. Ozbiljne povrede se odnose na kombinaciju povreda lateralnih ligamenata i prednjeg tibiofibularnog ligamenta. Klinički se manifestuje otokom i bolom sa spoljnje strane članka. Pokretljivost zgloba je jako bolna. Direktna palpacija pruža orijentaciju o proširenosti povrede ligamenata. Radiografska ispitivanja, artrografija, NMR i CT nisu indikovani u rutinksom pregledu. Osnovni pristup lečenju je neoperativni. Samo prisutvno nekih retkih preloma može modifikovati pristup. Agresivno zanemarivanje povrede ne može da se prihvati kao izabrani tretman. Prvih 24 do 48 sati od povrede primenjuje se lokalno led, elevacija, kompresivni zavoj, odnosno kontrola otoka i bola. Iako se teži ranom kretanju i osloncu nije na odmet koristiti se štakama u cilju zaštite u ranoj fazi. Vazdušna ortoza omogućava pokret i zaštitu za hod. Ozdravljenje je brzo, za oko 5 do 10 dana. Ozbiljna uganuća kod dece leče se kratkom gipsanom čizmom od 10 do 14 dana. Imobilizacija smanjuje bol i štiti decu naročito kod povreda kostiju. Za izlečenje je potrebno 2 do 6 nedelja. Bol duž prednjeg tibiofibularnog ligamenta upozorava na duže ozdravljenje. Posle prestanka bola i otoka potrebna je fizikalna terapija.

Dislokacija peronealnih tetiva

Kada akutnu inverzu članka prati značajna osetljivost iznad peronealnih tetiva i zadnjeg retinakuluma fibule postoji ozbiljna sumnja na dislokaciju peronealnih tetiva. Kod dece koja sarađuju rezistentna everzija stopala može da proizvede peronealnu nestabilnost. Radiografija je obično bez patološkog nalaza, ali može da se nađe linearna kalcifikacija uz posterolateralnu stranu spoljnjeg maleolusa što predstavlja avulziju peronelnog retinalukuma. Tretman isti kao kod uganuća samo što se doda sa zadnje i spoljnje strane iza i ispod maleolusa jastuče koje održava peronealnu tetivu u reponiranom položaju. Navedeno jastuče održava se zavojem još 6 do 8 nedelja po skidanju gipsa.

Medijalni tibijalni stres sindrom

Osnovna karakteristika je bol u predelu potkolenice koji se pogoršava trčanjem skakanjem pa čak i bržim hodom, a smanjuje odmorom. Relativno je retka povreda kod dece naročito u prepubertetskom periodu. Obično traje nekoliko nedelja pre postavljanja dijagnoze. Klinički se nalazi osetljivost i bol duž zadnjeunutrašnje strane golenjače. Najčešće je bol, a ponekad i otok na spoju srednje i distalne trećine. Lečenje se uspešno vrši otklanjanjem uzroka. To se postiže odmorom. Samo izbegavanje trčanja tokom 5 do 10 dana može dovesti do gubitka simptoma. Nije redak recidiv povrede. U tom slučaju treba provesti rehabilitaciju i postupno progresivno opterećivanje sportista jer se povreda najčešće javlja kod promene intenziteta treninga i preterivanja u vežbanju. Moguće je da se nađu drugi znaci preopterećenja u obliku napetosti mišića i tetiva. U rehabilitaciju traba uključiti vežbe istezanja ticepsa kao i program povećanja opšte fleksibilnosti mladih sportista. Uvek trba kontrolisati obuću i podlogu i prilagoditi ih opterećenju, zatim tražiti moguće deformacije nogu koje mogu pospešivati povredu.

Kompartment sindrom zbog naprezanja

Akutni sindrom zatvorenog prostora obično je udružen sa značajnom traumom (prelom) ili sa preteranim opterećenjem (maraton). Hronični sindrom zatvorenog prostora nastaje zbog zličnih aktivnsti kao medijalni tibialni stres sindrom. Te dve povrede se često brkaju. Pacijenti sa hroničnim kompartment sindromom imaju osetljivost iznad zahvaćenog prostora tokom znatnog perioda vremena. Svi simptomi se delimično povlače posle odmora. Dijagnoza se postavlja ehosonografijom čime se verifikuje lokalizaciju i veličinu promene, a definitivno potvrđuje merenjem pritiska unutar prostora. Dijagnoza kompartment sindroma usled naprezanja može da se postavi ukoliko se nađe neki od kriterijuma: (a) pritisak pre vežbanja veći od 15 mm Hg; (b) jedan minut posle vežbe pritisak veći od 30 mm Hg; (c) 5 minuta posle vežbe pritisak veći od 20 mm Hg. Dijagnostika prednjeg kompartment- prostora je obično korektna, pa je i terapija prava sa dobrim rezultatima. Problem je sa dubokim posteriornim prostorom. Lako se pomeša sa medijalnim stres sindromom golenjače. Igla za dijagnostiku povišenog pritiska često ne pogodi pravo mesto. Moguće je da se povećanje pritiska dešava u teško pristupačnom prostoru izmedju golenjače i lišnjače. Teško je dijagnostikovati promenu u ovom prostoru a takođe ga je teško izdrenirati.

Lečenje kompartment sindroma zbog naprezanja je fasciotomija.

Stres frakture golenjače

Stres frakture se najčešće dešavaju u predelu golenjače kod dece sportista, naročito kod trkača. Retko se dešavaju u uzrastu pre puberteta. Iako može biti zahvaćeno bilo koje mesti na kosti, najčešće se dešava na zadnjeunutrašnjoj, kompresivnoj stani gornje i srednje trćine kosti. Ona se razvoija sporo i prolazi na konzervativnu terapiju. Veću pažnju u ovom odeljku zaslužuju druge dve ređe lokacije stres fraktura golenjače. Jedna od njih je medijalni maleolus koji se obično prokrada tokom 2 do 3 nedelje u obliku bola sa unutrašnje strane članka. Obično je radiografija “normalna”. Scintigrafija kosti pokazuje pojačano nakupljanje u tom predelu. CT prikazuje suptilan vertikalno postavljeni prelom. Lečenje je gipsom ili ortozom koje, na žalost sportista traje oko 5 meseci. Zbog produženog lečenja i česte nestabilnosti članka preporučuje se hirurško lečenje sa unutrašnjom fiksacijom čime se izbegavaju mane konzervativnog lečenja i omogućava rana rehabilitacija. Druga neobična povreda usled zamora je u predelu prednjeg korteksa srednje trećine golenjače. Može da buje jedan ili više preloma. Na radiografiji se može posumnjati na prelom na osnovu linije rasvetljenja na prednjoj straji golenjače. Potvrda je scintigrafska i CT. Terapija je: perkutano bušenje burgijom prečnika 2 mm, a zatim imobilizacija u gipsu 6 do 8 nedelja. Posle toga se preporušuje ortoza do radiografskog izlečenja.

KOLENO

Koleno je najčešće povređeni zglob dece sportista, a oko trećine povreda otpada na patelofemoralni zglob.

Patelofemoralni stres sindrom

Deca retko boluju od degenrativnih promena hrskavice patele. Ipak imaju bol i odgovor na lečenje koji je sličan onom kod odralslih zbog hondromalacije patele. Zbog toga što nema degenerativnih promena na petelarnoj zglobnoj površini bol prednjeg dela kolena mladih sportista označava se kao patelofemoralni stres sindrom. Aktivnost i opterećenje pojačavaju bol, a mirovanje ga smanjuje. Najčešći uzročnici bola su trčanje, skakanje, klečanje, čučanje, pešačenje, planinarenje, pa čak i duže sedenje. Bol je lokalizovan oko patele. Etiologija ne nejasna. Neke anomalije kao np lateropozicija sa skraćenom spoljnjom vezom (retinakulum) patele, zatim visoko postavljenja i nestabilna patela se češće dešavaju kod dece koja imaju ovaj bol. Svako treće dete sa ovim tegobama ima neki poremećaj nogu. Najčešće postoji konvergencija kolena zbog unutrašnje torzije butne kosti ili spoljnje torzije golenjače  ili pak naglašeno ravna stopala.

Neoperativno lečenje patelofemoralnog stres sindroma je obično uspešno. Oko 85% dece ima dobre rezultate na fizikalnu terapiju. U suštini se radi o jačanju četvoroglavog mišića naročito njegove medijalne glave, zatim jačanje i istezanja ostalih mišića kolena i uspostavljanje balansa fleksora i ekstenzora. Ortoze nemaju svoju rutinsku upotrebu. Elastični stabilizatori kolena mogu smanjiti bol. Stabilizatori patele su indikovani kod nestabilnosti patele. Ortoze su korisne u korigovanju poremećaja rotacija natkolenica ili potkolenica. Najvažnije je proučiti aktivnosti koje dovode do bola. To može biti uvod u promenu progrma aktivnsoti i vežbanja. Operativno lečenje dolazi u obzir kod dece kod kojih tegobe ne prolaze ni posle 6 meseci aktivnog neoperativnog lečenja. Sastoji se u artroskopiji sa isključivanjem moguće unutarzglobne patologije i u isto vreme oslobađanjem spoljnje veze (lateralnog retinakuluma). Ovo je naročito uspešno u slučajevima spolnje fiksacije sa naginjanjem čašice spolja. U svakom slučaju se mora objasniti pacijentu da operacija nije zamena za fizikalnu terapiju nego pomoćna procedura za unapređenje fizikalne treapije.

Skakačko koleno-hronični paterelarni tendinitis

Bol je takođe u predenjem delu kolena i povezan je sa aktivnosti deteta. Klinički se nalazi izražena osetljivost u prdelu donjeg pola čašice. Radiografija je bez vidljivih promena. Može biti patela u oboliku kapi, zašiljena na donjem polu ili se može naći mala linerana kalicifkacija uz donji pol patele. To stanje upućuje na Sinding-Larsen-Jonsonovo obolenje koje se najčešće javlja kod mladih sportista koji su izloženi prekomernim vežbama, naročito trčanjem i skakanjem. Oba stanja se uspešno leče neoperativno. Modifikuje se aktivnost sa odmaranjem kolena. Pacijent mora ds uspostvi odgovarajuću fleksibilnost. Posle svakog treninga se primenjuje krioterapija u cilju smanjenja lokalnog bola. Korišćenje ortoze za koleno može pomoći mladim sportistima sa patelarnim tendinitisom.

Operacija je retko indikovana kod ovih stanja u mladih sportista. Radi se kada intenzivna rehabilitacija ne dovodi do poboljšanja i kad nije moguće dalje bavljenje sportom. Sastoji se u eksploraciji tendopatelarnog spoja. Tetiva se uzduž otvori i uradi se debridman polja hronične inflamacije i degeneracije patele. Posle toga sledi fizikalna terapija.

Osgood-Schlatterovo obolenje

Bolest rasta koja se vrlo često javlja kod mladih sportista između 11 i 14 godina. Manifestuje se bolom u prednjem delu kolena. Povezana je sa aktivnostima. Fizikalni pregled otkriva jako osetljiv, tvrd otok u predelu tuberositas tibije. Zapalenje produkuje osetljivost i otok i može da dovede do prerastanja tuberkula. Hronično zapalenje u nivou distalne patelarne tetive može dovesti do formiranja ektopičnih koščica (osikula). U dijagnozi treba razmotriti apofizitis. Biopsija pokazuje zapalenje tetive u predelu apofize tuberkula. Leči se kao koleno skakača. Kortikosteroidi nemaju mesto u lečenju. Gips je nepotreban. Sport je dozvoljen do granice bola. Eksploracija i debridman zapaljenjog tkiva i odstranjenje osikula je ponekada od koristi kod skeletno sazrelih pacijenata sa kalcifikovanim tendinitisom i prominentnim koščicama.

Drugi mogući uzročnici bola u kolenu

Bol u prednjem delu kolena mogu dati neka prikrivena stanja o koima se mora voditi računa. Moguće je da se nađe neka specifična patologija u kolenu kao što je diskantni osteohondritis. Nije retkost da se bol iz kuka reflektuje kao bol u kolenu pa uvek traba potražiti, naročito u nejasnim slučajevima bola u kolenu, patološka stanja u kuku kao što su Perthesovo obolenje, hronična epifizioloza galve butne kosti i slična stanja.

Apofizitisi u predelu karlice

Pripoji tetiva na krlici mogu da budu praćeni zapalenjem. Najčešće se dešava u predelu zadnje ilijačne kriste i u predelu prednje gornje ilijačne bodlje. Većina pacijenata ima bol pri trčanju naročiti u trčanju u prirodi (kros).  Tretman je isti kao kod svih sindroma zbog preopterećenja. Sastoji se u redukciji aktivnosti naročito spornog trčanja, a zatim seldi rehabilitacija sa vežbama istezanja okolnih mišića. Povratak normalnoj aktivnosti je postupan. Krioterapija je indikovana posle svakog treninga.

Avulzija donje ilijačne bodlje nije česta u mladih sportista, naročito fudbalera. Karakteriše ga bol u predelu kuka. Nastaje aktuno u toku aktivnosti a zatim se održava u obliku hroničnog bola koji pojačava aktivnost. Palpatorno se nalazi bol u predelu zgloba kuka sa prednje strane. Kada se dete okrene na trbuh sa ispruženim kukom savijanje kolena, naročito preko 90 stepeni je jako bolno;  bolno je istezanje rektusa femura. Radiografija otkriva otkidanje donje ilijačne bodlje vrlo često sa znacima procesa zarastanja (aklus). Terapija je restrikcija od aktivnosti koja provocira bol, najmanje 3 nedelje, a zatim program fizikalne terapje i postupno progresivno opterećenje. Samo u retkim slučajevima je indikovana hirurška intervnecija sa vađenjem spine i hipertrofičnog kalusa odnosno pratećih osikula. Posle toga sledi program rehabilitacija i postupnog treniranja.

Većina sportskih povreda dece u predelu kuka i butine su kontuzije i istezanja. Dobro se leče tradicinionalnim načinom što podrazumeva: O-odmor, P-pritisak (kompresija), E-elevacija, L-led (OPEL).

Povrede kičme dece sportista su izuzetno retke. No moramo uvek u toku takmičenja biti speremni na moguće povrede i obezbediti opremu i prevoz do odgovarajuće ustanove.

Spondilolisteza (spondylolystesis)

Bol u krstima kod sportista je najčešće prolazan. Ukoliko traje duže od 2 nedelje, naročito ukoliko je lečenje odmorom neuspešno, treba misliti na ozbiljnu patologiju. Često je u pitanju spondilolisteza mladih sportista. Kod sprtista je češća nego kod ostale dece, a kod devojčica sportista najčešća. Istmička varijanta je najčešća forma spondilolisteze sportista. Predstavlja stres frakturu interartikularnih nastavaka. Ponavljana hiperekstnzija slabinske (lumbalne) kičme dovodi do preopterećenja interartikularnih nastavaka i do preloma usled zamora. S obzirom da se kod dece sa spondilolistezom nalazi vešći procent spine bifide dovodi do zaključka da je spina bifida predisponirajući anatomski faktor u nastanku povrede. Klinički se nalazi bol pri hiperekstenziji lumbalne kičme. Moguća je osetljivost limbalne kičme na palpaciju i ograničenje fleksije. Stepen lumbalne lordoze varira. Većina ima hiperlordozu mada normalna lordoza može da se izgubu kada postoji jak mišićni spazam.  Obično nema prednjeg nagiba što razlikuje spondilolistezu od drugih spinalnih uzroka zategnutih mišića zadnje lože buta (diskushernija, tumor lumbalnog dela kičmene moždine). Neurološki pregled je obično bez ispada. Radiografija može ali ne mora prikazati prelom ali je skener od zantno veće koristi. Lečenje uključuje mere protiv akutnog bola. Osdustvovanje od aktivnosti koja je uzrokovala povredu i primena nesteroidnih analgetika primenjuje se tokom 7 do 14 dana. Posle se prelazi na fizikalnu terapiju koja ima za cilj ojačanje trbušnih mišića, korekciju držanja karlice i istezanje pregibača kolena. Ortoza može da bude korisna kod pacijenata kod kojih nije na vreme započeta terapija. Posle analize uzroka nastale povrede prelazi se postupno na treniranje i sportsku aktivnost. Treba izbegavati hiperekstvnziju lumbalne kičme. Odgovajućim lečenjem i rehabilitacijom većina mladih sportista sa spondilolistezom mogu da se vrate nivou aktivnosti koja je bila pre povrede.

Povrede ruku sportista

Povrede ruku u sportu su ređe od povreda nogu. Većina povreda dolazi od pretreniranosti i specifične su za nezreo skelet. Oko 70% problema se odnosi na rame i lakat. Najčešće promene su povećani valgus lakta, fleksiona kontraktura i osetljivost. Radiografski se nalazi ubrzanje rasta, separacija ili fragmentacija epifize unutrašnjeg epikondila i osteohondritis glavice nadlakatne kosti (capitulum humeri) i glave žbice. Nadlakticu karakteriše bolna osetljivost i proširenje gornje hrskavice rasta. Patomehanizam povrede je različit. Teglenje (trakcija) sa unutrašnje strane lakta može dovesti do prerastanja i komadanja (fragmentacija) unutrašnjeg epikondila nadlakatne kosti i do proširenja hrskavice rasta unutrašnjeg epikondila. Sve ovo može dalje dovesti do povećanja ugla nošenja lakta- valgus lakta. Medijalna hipertrofija može biti normalan nalaz dominantne strane. Sa spolnje strane lakta, usled povećanog pritiska na nivou radiohumeralnog zgloba doalzi do osteohondritisa. To stanje može biti uzrok dugog osustvotanja deteta od sporta. Radiografski se nalazi subhondralna cista u glavici. Moguće je da se istovremeno nalazi hipertrofija glave žbice, kolaps glavice humerusa i slobodna zglobna tela.

Na nadlaktnu kost u predelu ramena uglavnom dejuju sile teglenja pa dolazi do proširenja gornje hrskavice rasta. Moguće je da se nađe stres fraktura diajfize nadlakatne kosti. U tretmanu navedenih promena se nalazi nekoliko osnovnih principa. Kompletno izlečenje i gubitak simptoma nastaje jednostavnim odmorom izuzev kod osteohondritisa. Preporučuje se ozbegavanje bacanja do potpunog nestanka bola, a to je obično 3 do 6 nedelaje. Povratak sportskoj aktivnosti mora biti postupan. Svaki povratak simptoma zahteva duži odmor.

Lečenje osteohondritisa lakta je znatno teže i neizvesnije. Početni tretman podrazumeva 3 do 6 meseci pauze od sportske aktivnosti. Treba kombinovati promišljenu fizikalnu terapiju sa odmorom. Ukoliko bol perziztira i pored adekvatne terapije ima indikacija za artroskopski uradi debridman diskantnih lezija i izvade slobodna zglobna tela.

Perzistirajući bol distalnog dela žbice kod nezrelog skeleta sportista treba ispitati radiografski. ^esto se nađe proširena ploča rasta, zatim fragmentacija, zamagljenje i cistične promene u njenom nivou Lečenje se satoji u odmoru od aktivnosti koje dovode do bola do njegovog potpunog gubitka. Radiografko praćenje je potrebno da bi se utvrdilo da li postoji poremećaj rasta spojne hrskavice.