NEONATALNA SEPSA
Kad govorimo o sepsi kod novorođenčeta mislimo na generali- zovanu bakterijsku infekciju u prvom mesecu života, odnosno patogenetski je to sindrom sistemskog inflamatornog odgovora na infekciju. Ona zauzima drugo mesto u morbiditetu novorođenčeta. Učestalost je 1-8/1000 živorođene dece (u razvijenim zemljama), a mortalitet je 13-80%. Može nastati transplacentalno, ascenden- tno iz genitalnog trakta majke, tokom prolaska kroz porođajni kanal ili posle rođenja. Predisponirajući faktori nastanka sepse potiču od majke (prevremeno prSnuće plodovih ovojaka, infekcije: horioamnionitis, infekcija urinarnog trakta, kolonizacija), ploda (prevremeno rođenje, intrauterusna restrikcija rasta, kongenital- ne malformacije, asfiksija, porođajna trauma) i novorođenčeta (nezrelost imunološke odbrane, savremeni tretman). Sepsa može biti rana (prva 3 dana života) i kasna (od 4. dana života).
Etologija rane sepse reflektuje bakterijsku floru porođajnog kanala (Streptococcus {3-haemolyticus grupe B, E.coli i Lysteria monocitogenes), a kasne uzročnike iz okoline (E.coli i dr. gram negativne uzročnike, Streptococcus p-haemolyticus grupe B, Lysteria monocitogenes, Staphylococcus aureus, koagulaza negativni stafilokok, Haemophilus). Ulazno mesto uzročnika mogu biti koža, pupčana rana, konjuktiva, urinarni trakt i sL, a najčešće se ne utvrdi.
Klinička slika je nespecifična, dominira anamnestički podatak o izmenjenom opštem stanju (“dete nije dobro”), nestabilna temp, (češće hipotermija) – podsećamo da se kod novorođenčeta smatra febrilnošću stanje u kom je centralna temperatura >37,8 2C duže od 1 h, slabo uzimanje obroka (bljuckanje, povraćanje), meteori- zam, dijareja, vazomotorna nestabilnost (marmoriziranost, simptom arlekina), tahikardija, bradikarđija, hipotenzija, žutica, znaci hemoragijskog sindroma, hepatosplenomegalija, respiratorni dis- tres (češće kod rane) i apneja, iritabilnost, letargija, hipo- ili hipertonija, konvulzije, poremećaj svesti (češće kod kasne). Meningitis se javlja u oko 30% slučajeva rane i 70-75% slučajeva kasne sepse, što iziskuje potrebu lumbalne punkcije.
Dijagnoza sepse se postavlja na osnovu anamnestičkih podataka, kliničke slike i laboratorijskih rezultata: 1/ bakteriološkom obradom krvi (hemokultura), a moguća je brza identifikacija uzročnika primenom monoklonalnih antitela ili lateks aglutinacijom; 2/ u krvnoj slici na sepsu ukazuju leukocitoza (iznad 2 SD za starost), leu- kopenija (< 2000/mm3), trombocitopenija (<100000/mm3), odnos nezrelih prema zrelim neutrofilima, (I:T) >0,16 od 3. dana, prisustvo toksičnih granula u neutrofilnim leukocitima; 3/ povišene vrednosti C reaktivnog proteina i prokalcitonina. Napominjemo da je u dijagnozi neonatalne sepse određivanje sedimentacije nepouzdano, komplementa bez značaja, a fibrinogena malog značaja. Uvek treba imati na umu da je ključ dijagnoze sepse kod novorođenčeta visok stepen suspektnosti.
Diferencijalna dijagnoza uključuje: hipoglikemiju, hipokalci- jemiju, hiperamonijemiju, hipoplaziju levog srca, intrakranijalnu hemoragiju, supraventrikularnu paroksizmalnu tahikardiju, kon- genitalnu adrenalnu hiperplaziju i volvulus, odnosno teška, po život opasna stanja.
Lečenje je 1/ kauzalno, antibioticima koji se kod gram pozitivne sepse primenjuju 2, a kod gram negativne 3 nedelje od sterilizacije hemokulture. Tretman treba započeti odmah, te se danas, s obzirom na etiologiju, za ranu sepsu preporučuje primena ampicilina i ami- noglikozida, a za kasnu vankomicina i cefalosporina III generacije, a po dobijanju rezultata antibiograma terapiju treba korigovati. Mogući tretman je u modifikaciji odbrambenih mehanizama (blokiranje citokina, azot-oksida i c-GMP); 2/ suportivni tretman se sastoji u transfuzijama koncentrovanih eritrocita, leukocita, trombocita, primeni plazme i iv imunoglobulina, kao i sprovođenju 3/ opštih mera (termoneutralna sredina, adekvatna količina tečnosti i elektrolita, a posebno važno je obezbediti adekvatan kalorijski unos)
