Degenerativna oboljenja sive mase kod dece
Oboljenja sive mase se ispoljavaju epileptičnim napadima, poremećajem intelektualnih funkcija i vida. Za sva oboljenja za koja je poznat specifični enzimski deficit moguća je prevencija prenatalnom dijagnostikom i otkrivanje prenosioca određivanjem enzima. Ova oboljenja su podeljena na oboljenja sive mase sa i bez visceromegalije.
Degenerativna oboljenja sive mase sa visceromegalijom
Mukopotisaharidoze (MPS). To su nasledna progresivna oboljenja izazvana mutacijom gena koji kodiraju lizozomne enzime neophodne za degradaciju glikozaminoglikana. Ove supstance vezane za proteine su sastavni deo matriksa vezivnog tkiva, ćelijske i jedarne membrane. Zbog poremećaja u njihovoj degradaciji i akumulaciji u lizozomima, distendirani lizozomi se nakupljaju u ćeliji i dovode do karakterističnih kliničkih, radioloških i biohemijskih abnormalnosti. Mukopolisahariđoze su autozomno recesivni poremećaji sa izuzetkom Hunterove bolesti koja je x-vezano rece- sivna. Kod bolesnika sa MPS I, II, III i VII nalazi se hidrocefalus zbog zadebljalih leptomeningea, hronične glavobolje kod svih a poremećaj ponašanja kod MPS III. Epileptični napadi se ispoljavaju kod MPS tip I, II i III, poremećaj ciklusa spavanja kod MPS II, a kompresija kičmene moždine kod svih. Deca sa Hurlerovom bolešću posle 6. meseca života razvijaju skeletne i neurološke abnormalnosti. Javljaju se zastoj u psihomotornom razvoju, konduktivni i neu- rosenzorni gubitak sluha, dilatacija moždanih komora, zamućenje korneje i glaukom. U terapijske svrhe koristi se transplantacija kostne srži i nadoknada enzima što dovodi do poboljšanja somatskih tegoba. Ukoliko se terapija primeni pre 2. godine života kod MPS I kada je razvojni indeks >70 poboljšava se dugotrajna prognoza.
Lipidoze. To sii nasledni poremećaji koji nastaju zbog deficita lizozomnih hidrolaza što dovodi do nakupljanja sfingolipida. Kako su sfingolipidi neophodne komponente svih ćelijskih membrana nemogućnost da se oni razlažu i njihovo nakupljanje u centralnom nervnom sistemu i visceralnim organima dovodi do morfoloških i fizioloških poremećaja. Progresivno nakupljanje glikosfingolipida u centralnom nervnom sistemu dovodi do neurodegeneracije, a u ćelijama visceralnih organa (to organomegalije, skeletnih abnormalnosti i plućne infiltracije. Dijagnostički test je merenje aktivnosti specifičnih enzima u leukocitima i kulturi fibroblasta. Karakterizacija gena koji kodiraju specifične enzime je dovela do razvoja terapije nadoknade rekombinantnim enzimom.
Bolesnici sa GM1 gangliozidozom, fukozidozom i manozidozom klinički su slični Hurlerovom sindromu bez biohemijskog poremećaja.
Kod klasičnog oblika Niemann-Pickove bolesti u prvoj godini života počinje zaostajanje u psihomotornom razvoju a potom regresija, mioklonični napadi, hipotonija, hepatosplenomegalija, žutica i “cherry red” mrlja na makuli. Oboljenje nastaje zbog snižene aktivnosti kisele sfingomijelinaze, lizozomnog enzima, koji kodira gen na hromozomu 11 (Ilpl5.1-llpl5.4).
Gaucherova bolest nastaje zbog snižene aktivnosti enzima glukocerebrozidaze. Karakteriše se retrakcijom vrata, eksternom oftalmoplegijom, trizmusom, teškoćama u ishrani, apatijom i spas- ticitetom. Terapija uključuje nadoknadu enzima, što ne utiče na neurološku regresiju i upotrebu lekova koji smanjuju sintezu glukozilceramida.
Degenerativna oboljenja sive mase bez visceromegalije
Tay-Sachsova bolest. Ona nastaje zbog deficita heksozaminidaze A i nakupljanja GM2 gangliozida u sivoj masi velikog i malog mozga. Česta je u jevreja. Posle 6. meseca života odojčad postaju uznemirena, zaostaju u razvoju, imaju hiperakuziju i “cherry red” mrlju na makuli. Potom dolazi do gubitka vida, konvulzija, spasticiteta i opistotonusa. Makrocefalija postaje očigledna sa godinu dana. Dijagnoza se postavlja određivanjem aktivnosti enzima U serumu i leukocitima dok je mutirani gen lociran na hromozomu 15q23-q24.
Rettov sindrom. To je poremećaj ranog razvoja mozga, koji se javlja uglavnom kod devojčica. Nastaje zbog mutacije u genu za MeCP2 transkripcioni faktor na x-hromozomu. Razvoj je najčešće normalan u prvoj godini života. Potom dolazi do regresije u govoru, motornim veštinama i do stečene mikrocefalije. Može da se javi hiperventilacija sa intermitentnim periodima apneje. Glavni znak bolesti je gubitak stečenih veština ruku i stereotipni pokreti stezanja ili tapšanja. Mutacije u MeCP2 genu su utvrđene kod normalnih žena prenosioca, ženskih osoba sa Angelmanovim sindromom, muške dece sa fatalnom encefalopatijom, Klinefelterovim sindromom, i porodičnom X-vezanom mentalnom zaostalošću.
Cerebrolipofiiscinoze. Radi se o autozomno recesivnim oboljenjima koja se karakterišu nakupljanjem autofluorescentne supstance u lizozomima neurona i drugih tkiva.
Infantilni oblik bolesti (Haltia-Santavouri) počinje krajem prve godine života miokloničnim napadima, zaostajanjem u razvoju i optičkom atrofijom. Mutacija CLN1 gena koji kodira lizozomni enzim palmitoil protein tioesterazu -1 nalazi se na hromozomu lp32.
Kasni infantilni tip oboljenja (Jansky- Bielschowsky) počinje između 2. i 4. godine života miokloničnim napadima, demencijom, ataksijom u gubitkom vida. Mutacija CLN2 gena nalazi se na hromozomu llpl5.5.
Juvenilni tip (Spielmeyer-Vogt) počinje između 5. i 10. godine života gubitkom vida i poremećajem u razvoju dok mioklonični napadi nisu prominentni. Mutacija CLN3 gena nalazi se na hromozomu 16pll.2-12.3.
Mitohondrijalne bolesti. One mogu zahvatiti različita tkiva i sisteme što dovodi do raznovrsnosti u kliničkoj ekspresiji. Biohemijski poremećaj su tkivno specifične ili generalizovane monoenzimopatije i tkivno specifične ili generalizovane multienzi- mopatije. Ovi poremećaji su izazvani mutacijama u nuklearnoj DNA ili mitohondrijalnoj DNA. Specifični sindromi su MELAS – mitohondrijalna encefalomiopatija, laktična acidoza i epizode slične slogu, MERRF – mioklonus, epilepsija i krpičasta crvena vlakna, i NARP – neuropatija, ataksija i retinitis pigmentoza.
