Faringitis (bolno ždrelo) kod deteta, dece, simptomi, dijagnoza i lečenje
Faringitis je jedno od najčešćih oboljenja u dečijem uzrastu, Virusni faringitis je najčešći, a infekcija ß-hemolitickim streptokokom grupe A (BHS) je najznačajniji bakterijski uizrok (10-20% svih epizoda). U ranom uzrastu (<3 godine) predominiraju virusni uzročnici, a faringitis uzrokovan sa BHS je izuzetno redak pre navršene treće godine života.
Učestabst faringitisa je najviša između 5 i 8 godina starosti. Različiti bakterijski i virusni uzročnici uzrokuju zapaljenje sluznice i prstena limfnog tkiva farinksa koje se sastoji od krajnika, adenoida i okolnog limfnog tkiva (Waüeyerov prsten). Infekcija nastaje kapljič- nim putem, a širenje infekcije direktnim kontaktom sa deteta na dete u predškolskim ustanovama i školama je najčešći oblik prenošenja.
Klinička slika je različita. Bol u ždrelu nastaje nagb i ponekad je praćen povišenom telesnom temperaturom. Kod starije dece temperatura je često odsutna. Apetit je često smanjen. U virusnim infekcijama eksudat često nije prisutan, osim kod adenovirusne infekcije i mononukleoze. Vratni limfni čvorovi su ponekad uvećani i obično nisu bolno osetljivi. Udruženost bola u ždrelu sa konjunktivitisom, kašljem i rinorejom sugeriše virusnu etiotogiju. Diferencijalna dijagnoza faringitisa, uključujući i manje uobičajene uzroke prikazana je u tabeli 5.
Penicilin V je lek izbora zbog svoje dokazane efikasnosti i uskog spektra dejstva (smanjena mogućnost rezistencije drugih mikroorganizama koji naseljavaju farinks); Amoksicilin, amoksicilin-klavulonat i oralni oblici cefalosporina II i III generacije se primenjuju u tečenju, ali zbog širokog spektra dejstva mogućnost nastanka rezistencije drugih mikroogranizama naseljavaju nazofarinks je veća; Kombinacija prokain penicilina G i prokain benzatin penicilin G u jednoj dozai je indikovana kod recidiva streptokoknog faringitisa (retko) ili ako postoji sumnja da bolesnik nije redovno uzimao preporučenu oralnu desetodnevnu terapiju; Makrolidi (eritromicin, azitro- micin) su indikovani isključivo u slučaju dokazane rane anafilak- tičke reakcije na penicilin. Nekritična primena makrolida dovodi do brzog nastanka rezistencije BHS na ove antibiotike, čak i tokom samog lečenja; Trimetoprim-sulfametoksazol (TMP-SMX), linkomicin i amino- glikozidi se ne primenjuju u lečenju streptokoknog faringitisa. Izuzetno teške idiosinkratične reakcije na TMP-SMX (Stevens Johnsonov sindrom, toksična epi- dermalna nekroliza) ograničavaju njegovu prime’nu na profilaksu urinarnih infekcija, kao i profilaksu P.jiroveci kod imunosuprimiranih bolesnika; |
Streptokokni faringitis je najčešća bakterijska infekcija kod dece starije od tri godine. Ždrefo i tonzile su hiperemični, otečeni, a ton- zile su prekrivene eksudatom. Ponekad su prisutni disfagija, povišena temperatura, povraćanje, glavobolja, osećaj umora i bol u trbuhu. Regionalne limfne žlezde su uvećane, a na mekom nepcu i uvuli ponekad se uočava enantem. Skarlatiniformni raš, “jagodičast ili malinast jezik” i Pastijeve linije (petehije na fleksornim stranama zglobova i prevojima kože) ukazuju na šarlah. Pojava streptokoknog faringitisa je tipična u toku zimskih meseci i proleća. Retke akutne komplikacije su peritonzilarni ili retrofaringealni apsces, na kbje je neophodno posumnjati ako se održavaju temperatura, otežano gutanje ili bolan otok na vratu. Reumatska groznica i gbme- rufonefritis su nesupurativne komplikacije streptokokne infekcije ždrela čija je učeštabst značajno smanjena adekvatnim lečenjem infekcija ždrela i poboljšanjem socioekonomskih usbva života.
Detaljna anamneza može uputiti na etiologiju faringitisa. Trajanje i intenzitet simptoma, pridruženi znaci, prisustvo eksudata na tonzilama ili podaci o kontaktu sa obolelim u kolektivu su korisni za dijagnozu.
Terapija virusnih farigitisa je simptomska. Terapija streptokoknog faringitisa se zasniva na primeni oralnog penicilina V u trajanju od 10 dana. Kontrolni bris ždrela nije indikovan posle završetka desetodnevne terapije, usled činjenice da se eradikacija BHS iz ždrela može ostvariti samo u 80 do 94% slučajeva primenom različitih penicilina i cefabsporina. Kontrolni bris ždrela je indikovan samo u izuzetnim slučajevima: a) simptomskog recidiva streptokoknog faringitisa; b) kod bolesnika sa reumatskom groznicom.
Tokom zime i proleća od 10 do 15% dece školskog uzrasta su asimptomski nosioci BHS („kliconoštvo”). Kliconoštvo se ne leci, a kliconoše nisu izvor infekcije. Kod streptokoknog kliconoštva BHS je avirulentan (M-protein koji je nosilac virulencije je odsutan). Jedini izvor infekcije sa BHS jesu dete ili osoba od akutnim streptokoknim faringitisom, a retko je izvor kontaminirana hrana.
