Profilksa astme kod deteta, dece
Profilaksa astme zavisi od fenotipa astme. Posebno je kontroverzna primena inhaliranih steroida u dece sa prolaznim wheezin- gom. U većine ove dece ova profilaksa nije potrebna, a nepotrebna primena može dovesti do nastajanja neželjenih dejstava (u dečjem uzrastu su najvažnije zaostajanje u rastu, osteomalacia, pojava katarakti itd).
. Preovlađuje mišljenje da se ovakva terapija može primeniti kod dece koja su bar u dva navrata reagovala na primenu beta-2 agonista, a imaju pozitivnu porodičnu anamnezu za astmu. U dece koja nemaju ovaj kriterijum, ili ne reaguju na primenu inhaliranih steroida, može se pokušati sa primenom montelukasta oralno (doza je 4 mg za decu do šest godina, 5 mg za decu između 5 i 12 godina, i 10 mg za starije).
Inhalirani steroidi su lekovi, kojima je povećan lokalni antiinflamatorni efekat (povećavanjem afiniteta za steroidne receptore), a smanjeni sistemski (veoma brza inaktivacija u jetri).
Najčešće korišćene preporuke za dugotrajnu profilaksu astme su date na shemi 4. i proističu iz konsenzusa evropskih i američkih pedijatara (PRACTALL, 2008). Potrebno je napomenuti da nema mnogo studija o efikasnosti ili sigurnosti dugodelujućih beta-2 agonista u lečenju dečje astme. Ovi lekovi (salmeterol i formoterol) stimulišu beta-2 agoniste oko 12 sati, pa se daju u dugotrajnoj kontroli u dve dnevne doze, isključivo inhalatornim putem.
Osnovna odlika reumatskih bolesti, nazivanih i autoimunim ili sistemskim bolestima vezivnog tkiva je hronična inflamacija. Druga značajna odlika je poremećaj tolerancije imunog sistema prema sopstvenim tkivima, što označavamo pojmom „autoimunost”. Autoimunski fenomeni mogu biti bkalizovani, kada je reč o organ-specifičnim autoimunim bolestima (npr. autoimuni hepatitis ili tireoi- ditis). U ovom poglavlju su prikazane odlike organ-nespecifičnih reumatskih bolesti detinjstva, juvenilnog idiopatskog artritisa, sistemskog eritemskog lupusa, dermatomiozitisa i skleroderme. Posebno su prikazani i najčešći vaskulitisi kod dece.
